KO JE VIDI, MISLI FOTO-MODEL! LEPA MARIJA IZ ARANĐELOVCA SAMA RADI 16 HEKTARA ZEMLJE Ustaje u 4, pa na traktor i pravac njiva FOTO

Odrasla je s majkom, ocem i dve starije sestre. Kada je pohađala treći razred osnovne škole, otac je iznenada preminuo i Marija je preuzela na sebe ulogu domaćina kuće. Naučila je da ore, tanjira, seje, pa čak i da upravlja kombajnom. Ima i vozačku za kamion

Međutim, nije to baš tako o čemu svedoči i lepa Marija iz okoline Aranđelovca koja otkad zna za sebe radi na njivi. Štaviše ona sama obrađuje čak 16 hektara zemlje i zna svaki seoski posao.

Ustaje u 4 ujutru, pokosi i po dva hektara livade, bere maline, kupine i tera traktor kao muško!

Marija živi u jednom od zabukuljskih sela, u Vukosavcima, a za nju sam saznao tokom jednog slučajnog susreta kada mi rekoše da tamo ima jedna Marija koja sama obrađuje 16 hektara zemlje, koja je češće na traktoru nego u kući i koja obožava takozvane „muške poslove“, objavio je pre tri godine Nenad Blagojević u Pričama sa dušom.

Često u svojim objavama na fejsbuku koristim reči „zdrava pamet“ i najčešće ih vezujem za selo i ljude koji tamo žive, i to sa razlogom. Marija je baš jedna od tih ljudi, onih kojima malo za sreću treba, koji rade iz srca, a ne iz računa i koji nekako uspevaju da opstanu u sve težem životu u srpskim selima.

Odrasla je sa majkom, ocem i dve starije sestre. Kada je pohađala treći razred osnovne škole, otac je iznenada preminuo i Marija je preuzela na sebe ulogu domaćina kuće. Naučila je da ore, da tanjira, da seje, pa čak i da upravlja kombajnom. Ima i vozačku dozvolu za vožnju kamiona. Poseduje traktor, razne prikolice, utovarne prese, ma sve moguće priključne mašine.

Kako su godine odmicale, Marija nije posustajala niti je želela da napusti Vukosavce. Zemlju danas obrađuje sama, oko 16 hektara pod žitaricama i travom, dok je majka Natalija (72) zadužena za stoku, pedesetak ovaca, krave, svinje i živinu. Zajedno prave sir i kajmak, zimnicu, slatko, džemove.

– Oni koji me dobro poznaju, znaju i moj početak, odnosno trenutak kada sam ostala bez oca. Taj deo života nazivam opstankom jer sam bila devojčica koja je preuzela sve očeve obaveze, odnosno sve seoske radove. Prvo sam zarađivala za školu, a onda počela da kupujem poljoprivredne i priključne mašine – priča mi Marija pod verandom kuće u zaseoku Vrlaja, u Vukosavcima.

Kako je uspela da zavoli ono što je silom prilika morala da radi?

– Nikad mi to nije bio problem. Dok je bio živ, otac nije mogao da pobegne u njivu bez mene, a da se ja ne „okačim“ na traktor ili da ne odem sa njim u šumu. Sećam se da sam prvi samostalan posao obavila već u trećem razredu. Orala sam i plakala, jer nisam umela da naštelujem plugove. Zalud je bilo i to što sam umela da vozim traktor, kad nisam znala da namestim plugove kako treba. Bilo je teško prvih godinu dana, jer sam bila mala, pa nisam mogla sedeći da dohvatim kočnicu i kvačilo. Pošto su mi noge visile, morala sam da vozim stojeći – seća se Marija za Priče sa dušom, setno, ali sa osmehom na licu.

Sa majkom je odavno podelila obaveze, dok je jedna u kući i brine o stoci, druga je na terenu. Otkriva nam da se često i ne vide u toku dana, jer Marija ustaje u 4 sata, a Natalija u 5.

Sve što proizvedu od trave i žitarica, ide u njihov stočni fond. Osim stočarstvom, bave se i proizvodnjom sira i kajmaka, pa Marija preuzima na sebe da te specijalitete isporuči mušterijama u Aranđelovcu.

– Sve se nekako stigne, ali napornim radom i sa malo spavanja. Majka ustaje sat vremena posle mene, ona se naradila i treba malo da se odmori. Osim na svom imanju angažovana sam i na zasadu organskih kupina i malina Konjičkog kluba Aranđelovac ovde kod nas u selu, tako da tamo organizujem sve radove i berbu. Sada sam u prelomnoj fazi, volela bih da se preorijentišem na turizam, vidite i sami kako je ovde kod mene lepo. A zamislite kako bi tek turisti uživali u ovom miru i prirodi. U blizini nam je jezero, mogla bih da uredim stazicu i postavim fenjere do tamo, da napravim drvene vajate u kojima bi turisti prespavali. Imam mnogo lepih ideja koje ne bi koštale mnogo, a za čije ostvarenje me najviše „gaze“ pare. Ali, polako, videćemo – iskrena je Marija.

U Vukosavcima je odrasla i ovo selo ne bi menjala ni za šta na svetu. Žao joj je što je svega nekoliko njenih drugara iz generacije 1985. godine ostalo u selu, dok je većina otišla u grad ili u inostranstvo.

Nudili su Mariji da počne da radi u Aranđelovcu, da ode negde preko, čak i da vozi kamion. Ništa od toga nije prihvatila, jer želi da bude sama svoj gazda, a i, kako kaže, „poslove koje sada radi ne bi mogla da obavlja u varoši“.

– Mnogo toga znam oko tih tehničkih stvari, da popravim šta treba, nikad nisam ostala u njivi. To me spasava što se novca tiče, jer su majstori skupi. Uvek sam motivisana da nešto majstorišem, čak i ono što je ispravno, ja volim da otvorim kako bih naučila po kom principu radi. Jedino mi slabo ide pranje sudova, jer pola polupam (smeh). S druge strane, sa majkom zajedno ostavljam zimnicu – rekla je Marija pre tri godine.

– Žao mi je što su sva sela Šumadije opustela, ne samo Vukosavci, i što su sva u lošoj situaciji kada je o omladini reč. Jedino znam da u susednom selu, u Jeloviku, ima dosta dece, i stvarno mi je zbog toga drago. Bez obzira na sve, smatram da neki nov posao može da se napravi, da nešto lepo može da se dogodi i da ovo naše selo oživi. Verujem u turizam – kaže.

Kao devojčica se i po najvećem snegu i mrazu vraćala pešice iz škole iz Aranđelovca kući u Vukosavce. Mogla je da prespava kod sestara, ali je više volela avanturu kroz Bukulju.

Priča da život na selu izgleda lako samo na instagramu i fejsbuku. Kad nađe vremena, postavi po koju sliku na društvene mreže, koje lajkuju njeni pratioci, njih nekoliko hiljada. Kaže da ima onih koji misle da su njene slike na traktoru foto-montaža, ali da je većina ipak podržava u nameri da živi svoje snove na selu.

Prema Marijinim rečima onaj ko je živeo na selu ili ko barem povremeno tamo dolazi, zna kako danas žive srpski seljaci i kakva je stvarna situacija, bez filtera na instagramu.

– Energiju mi daje to što smatram da sam sposobna da održavam jedno gazdinstvo, da od toga živim i da ne odem iz sela. Da sam negde otišla i radila trećinu posla koji ovde radim, imala bih mnogo više novca, ali se ne bih osećala ovako lepo. Najlepši je osećaj kad ste svoj na svome i kad morate od ni od čega da napravite nešto. A još kad znam da je to nešto moje, nema cene koja to može da plati – rekla je Marija u svojoj Priči sa dušom.

Kurir.rs/Priče sa dušom/Nenad Blagojević

Bonus video: