SRPSKI UDARNIK RADOVAN: E moj doktore, i mašina stane, ja ne mogu, imam posla, nemam ja kad da se odmaram

Radovan Ilić (68) iz sela Tatinac iznad Užica odavno je zaslužio orden rada sa zlatnim ili srebrnim zracima, zlatnom ogrlicom, ili, kako to već ide, a to što ga već nije dobio nije Radovanov, nego problem države, koja u sela zalazi samo radi poreza, manje kad bi trebalo da prepozna ili nađe nekog krvavog radnika - udarnika.

Nema odmora

- A ja mu kažem, e moj doktore, i mašina stane, ja ne mogu, imam posla, nemam ja kad da se odmaram - dodaje.

Radovanu je doktor tog dana stavio gips na ruku, naredio strogo mirovanje, Radovan, kad je stigao kući, odmah skinuo gips pa u malinjak...

- A šta ću, morao sam da radim, ako ne uradim danas, kad ću, zar da pustim da mi malinjak zaraste u korov - pita Radovan.

Prekjuče, zatekao sam ga, pomaže komšiji da pokose livadu, prethodno Radovan vazdan prskao malinjak, a malinjak ogroman, čitav hektar. Ko nije obrađivao deset ili 15 ari maline, taj ne zna koja je muka raditi čitav hektar. Okopavati, vezivati, prskati, pleviti, čupati zaperke, brati... Gips ostavio kod kuće da se ne prlja, pa će ga vratiti kad pođe kod doktora.

- Posla u malinjaku od februara do februara, ama, svaki bogovetni dan - kaže Radovan.

Godinama već, često me put ovim ili onim razlogom nanese pored Radovanove kuće. Da sam ga za to godina i jedan jedini put zatekao, video kako sedi, odmara se, dangubi, ama baš nijednom. U pet ujutru, u podne kad sunce pripekne, po podne, kad je vreme ručku, uveče kad se prvi mrak navlači, jednom čak video sam ga da nešto petlja po malinjaku i po mesečini...

- Da li se ikad odmara...

I Radovanove komšije na Tatincu ovo će svakome potvrditi. Nađe sebi Radovan posla i na praznik. Ako ništa drugo, ako ne valja baviti se težim fizičkim radovima, onda nešto drugo, da obiđe imanje, isplanira šta će i kako raditi sutra...

- Nema meni veće bolesti nego dangube. Jok vala. I u noć se probudim, pa mislim kuda ću sutra pre, kako da organizujem posao, da se ne gubi vreme. Računam, ako ne završim posao danas, sutra će biti kasno, sutra me čekaju druge obaveze - veli Radovan.

A tek ta sreća, ta radost, kad Radovan zastane u svom malinjaku pa pogleda redove, a oni zategnuti, malina iscvetala, zru plodovi, za koji dan kreće berba... To treba videti. Samo, kad pokaže ispucale šake, i na njima ponekad i krvave žuljeve, onda čoveku i nije baš do radosti.

- Pa, samo je pogledaj kakva je, očima da je ištetiš - kaže.

Ceo dan na njivi

Kad se približi vreme berbe, Radovan noćima ne sklapa oči. Kad je noć mirna, čeka zoru, tek se sunce nazre od istoka, već je na nogama da pripremi sve za berače, da sam počne berbu, da dočeka prve zrake u svom malinjaku dok su listovi i plodovi još mokri od rose a magle se izvlače iz dolina. Kad se sprema oluja, onda Radovan još manje spava, po čitavu noć se prevrće, boji se nevremena... Zrela malina, grehota da strada od nevremena.

- A najlepše je kad noću udari kiša, plaha, majska, pa pada po svu noć... Izađem na prozor pa gledam, radujem se, imam ja u malinjaku sistem za zalivanje, ali ništa bez božjeg zalivanja... Onda naiđe nekoliko lepih dana pa ponovo kiša, a u meni igra srce od radosti, pa se prekrstim, zahvalim bogu, zamolim za mirnu godinu... - raspriča se Radovan.

Osigurao je on malinu, veli, ali oni iz osiguravajućih društava retko kad hoće da vide pravu štetu kad se desi, šta oni znaju koliko je Radovan dana i noći ostavio u malinjaku. Najveća sekiracija je kad u jeku berbe zaređa po nekoliko kišnih dana, kad kiša ne prekida a malina počne da trune, da se baca, da celogodišnji rad, muka, ostanu bez vajde.

- Kažu mi ljudi - pa šta ćeš, desi se šteta, grad, kišovita godina, trune malina, ne možeš tu ništa, božje davanje, i u pravu su, ali nije čovek brav, uložiš, radiš, trčiš, dan i noć bdiš nad rodom, a kad propadne, ne možeš da se ne sekiraš - veli.

Supruga Slavica, od Požarevca rodom, s Radovanom je 47 godina u braku. Kaže, teško ga je pratiti, držati korak s njim.

- Po pola noći on smišlja šta će i kako sutra, da slučajno negde ne odangubi. Kad nešto zamisli, to mora biti stvoreno, pa - glavom kroz zid - glavom kroz zid. Povazdan on trči od jednog malinjaka do drugog, kad nije u malinama, eto ga struže, cepa drva, ode u šumu, kosi, čisti štalu ili svinjac, uglavnom, nema kod njega dangube - kaže Slavica.

Za 47 godina ona i Radovan od kućice od blata stvorili su porodicu, izrodili sina, ćerku, stigli i unuci, napravili dve kuće, prvo manju, pa onda i jednu veću, pa šupe, štalu, senike, drvljanike, bazene za vodu za zalivanje maline... Čitavo malo naselje na Tatincu. U njegov malinjak godinama već dolaze Nemci, Francuzi, ove godine čeka neke Holanđane, da vide kako izgleda ugledni domaćin i malinjak u kome je sve - pod konac.

- U velikoj smo sirotinji braća i ja odrasli, otac i majka siromašni, majka nosila mleko po kućama... Od toga smo živeli. Kad sam imao sedam godina, morao sam kod gazde u službu, ostao tamo 11 godina, od gazde otišao u vojsku, tu se naučio da radim, druge nije bilo - priča Radovan.

Radost u malinjaku

Njegova priča za današnje vreme neuobičajena, nesvakidašnja. Zna on, svestan je da su u današnje vreme mnogo više na ceni neradnici, dangube, prevaranti, lopovi, starlete, prodavci magle, njih u novinama više cene i češće im objavljuju slike, a opet, veli, ne planira da se menja. Štaviše, i sin i ćerka naučili od njega i majke da rade, pa danas oboje liče na njega, i unučad su na istom putu.

- Jednoga se samo plašim... Tog dana, kad više ne budem mogao da radim... Kako da sedim, da gledam oko sebe, a da ništa ne privredim, da se ne dohvatim kakvog posla... Ne znam kako će to izgledati, kao vatre se toga bojim - poveri mi se Radovan.

I još kaže:

- Ne verujem ja da može doći taj dan a da se ja ne radujem majskoj kiši, da ne strepim od grmljavine, od grada... Da ne uđem u malinjak da se radujem, da zapevam dok kopam ili plevim, ili berem maline, a one crvene, nabrekle, teške, slatke, lepe se za prste...

Kurir.rs/Zoran Šaponjić