DALEKO JE ZVEZDA, DALEKO JE BEOGRAD OD ŠILOVA Lazarev san: Nijedan trener iz Srbije nikada nije prošao Kosovom a talenti propadaju

Petnaestogodišnjak iz gnjilanskog sela Šilovo na Kosovu i Metohiji nedeljno pređe 450 kilometara da bi trenirao fudbal u Vranju. Kosovski klubovi nisu za srpsku decu, niti su srpska deca za njih

Vreme je čudo, učiniće i da taj, ili neki sličan dogovor, bude ostvaren.

Narodi i države uvek dođu na svoje. Njihove se istorije mere vekovima.

Ali šta je sa pojedincima?

Lazar Ristić danas ima petnaest godina. On voli da igra fudbal. I što je još važnije za ovu priču, ume. Stručnjaci kažu da je za tu igru veoma talentovan.

Ali kao i u drugim sportovima, postoji vreme za početak, vreme za vrhunske domete i doba kada se kopačke okače o klin. Sve to stane u period mnogo kraći od istorijskog.

Ili ovako: ljudsko vreme ide mnogo brže od „državnog“. Lazar voli i želi da igra fudbal sada, ne može da čeka istorijsko pomirenje Srba i Albanaca. I tu nastaje problem...

Prosto rečeno: srpsko dete sa Kosova, talentovano za fudbal, nema gde na Kosovu da trenira.

Možda nekome to izgleda nevažno, možda mu se namah učini da Srbi preko hleba traže pogaču, da treba da su zadovoljni što su živi i što su na Kosovu, na svojim ognjištima... ali neka razmisli dva puta. U ime koga i čega možemo da tražimo od dece da svoje talente - muzičke, književne, sportske... žrtvuju politici, naciji, državi.

I nije reč samo o talentovanima. Sva deca treba da imaju pravo na glasan smeh, pesmu i igru, na preskakanje komšijskih ograda, kupanje u reci kraj sela, bezbrižno skakutanje po putu i uskakanje u barice. A Lazar i njegovi drugovi na Kosovu to nemaju...

Ovo je, dakle, priča o naporima da se takve okolnosti prevaziđu.

Priča o dečačkoj posvećenosti sportu i roditeljskom požrtvovanju.

Priča koja, kao izuzetak, samo jasnije ističe sveopštu situaciju.

Ljubav prema igri

- Fudbal igram otkako znam za sebe - kaže Lazar.

U tu rečenicu staje sve: i prvi dres sa imenom Mesija, kad je imao šest godina, i golovi od đačkih torbi na poljančetu pored škole sa osam... Sa jedanaest ga je otac prvi put odveo u fudbalsku školicu u Vranje. Sa trinaest je počeo da trenira u vranjskom Dinamu.

Od Šilova do Vranja ima 55 kilometara, taj put se autom prevaljuje za sat, sat i po, zavisno od gužve na administrativnom prelazu.

- Ustajem u sedam, trening u Vranju počinje u devet i traje do jedanaest. Kod kuće sam opet u pola jedan, u školi od jedan i petnaest do šest-sedam po podne. Uveče sa drugarima sedim u školskom dvorištu - tako Lazar opisuje svoj dan kad ima trening.

A to je, praktično svaki drugi dan: tri puta sedmično otac ga vozi da trenira i nedeljom na utakmice. Sačeka da se završi, pa nazad. A kad pioniri Dinama gostuju, sačeka da se autobus sa timom vrati, pa u Šilovo...

- Uklapam nekako njegove treninge i moje radno vreme. A kad nikako baš zbog posla ne mogu da ga vozim, ide linijskim taksijem - kaže Lazarev otac Ivica.

Računamo zajedno: dvesta evra mesečno ode samo na gorivo, ali nije to najveća muka. Troši se vreme na put, snaga, a gde su čekanja na granici...

- Ne čekamo. Svi su upoznali Lazara, i sa srpske i sa kosovske strane, i puštaju ga preko reda jer znaju da treba da stigne i na trening i u školu - ispravlja me Ivica Ristić.

Najveća je muka, kaže on, odluka kako i šta dalje.

Njegova starija ćerka, Lazareva sestra, studira medicinu u Mitrovici. Od jeseni pridružiće joj se na istom fakultetu i mlađa. A Lazar će upisati srednju medicinsku školu tu, u Šilovu. Ali šta sa fudbalom?

Ove godine prelazi u kategoriju kadeta. Vreme mu je da se oproba u nekom jačem klubu.

- Radnik iz Surdulice bio bi dobar, ali u Surdulici nema dobre srednje škole. Šta da radimo i on i ja ako ostavi fudbal? - lomi se Ivica.

Dete u velikom gradu

Surdulica je, posle Vranja, najbliža Šilovu. Leskovac je nekih pedesetak kilometara dalji.

- Zvali su me iz Leskovca, zvao je trener. Lazar bi bio u internatu... Ali znaš kako je, mlad je, nekako sam se bojao da ga pošaljem u grad gde će biti bez roditeljskog nadzora... Svakakvih čuda ima među mladima. Šta mi vredi da dobijem Ronalda ako izgubim dete?

Još smo dugo pričali o tome. Ivica Ristić nije od onih roditelja što bi da im dete postane zvezda i zaradi velike pare, kako bi rešili sve svoje finansijske i ostale probleme.

- Stručnjaci koji su ga gledali kažu da je dobar. Ali ja znam da to ništa ne znači, za uspeh treba da se složi mnogo kockica koje ne zavise od njega. Ali on želi da se oproba i ja kao otac pokušavam da mu to omogućim. Da znamo i on i ja da smo uradili sve što je bilo do nas, da ne ostane neki žal za propuštenom šansom - objašnjava Ivica dok sedimo u hladu ispred njegove porodične kuće.

Lazar na drugom kraju dvorišta zadeva psa. Igraju se dete i njegov ljubimac...

Šilovo je srpsko selo na obodu Gnjilana. Kad se iz sela skrene ka Bujanovcu, odnosno Vranju, za leđima vam ostaju prve gnjilanske kuće i fudbalski stadioni. Dva najbolja albanska kluba su iz ovog grada: Gnjilane i Drita, koji se nekada zvao Crvena zvezda i igrao u Drugoj jugoslovenskoj ligi. Njihov susret je za Kosovo ono što je utakmica između Partizana i Zvezde za Srbiju...

Kad Ivica i Lazar Ristić, dakle, iz sela izađu na put za Vranje udaljeno 55 kilometara, za leđima i na pet minuta vožnje ostane fudbalski teren na kojem treniraju mali Albanci.

Ustežem se, zaobilazim i na kraju ipak mora da pitam:

- Zašto Lazar ne igra u kosovskom klubu? Razumem patriotizam i sve ostalo, ali nije on kriv što su se stvari tako složile...

Ispada da ne razumem. Birajući reči, Ivica kaže:

- Imao bi problem u selu, sa drugovima... Složeno je to.

Lazarevom ocu ova tema ne odgovara.

Nedžat Behljulji, vlasnik televizije u Bujanovcu, Albanac koji dobro poznaje lokalne prilike i odnose među ljudima, direktniji je:

- Ne bi ga prihvatili ni Albanci u timu. Kako sada stvari stoje, Srbinu je nemoguće da igra za albanski tim, kao što je nemoguće Albancu da igra za srpski... Prisutan je čitav niz problema: od navijača i njihovog skandiranja, odnosa prema zastavi i himni, njihovog prihvatanja u sredini iz koje dolaze... Iako je samo sport u pitanju, to je prosto nemoguće - kaže on.

Izlivi mržnje

Unazad šest-sedam godina jedan Srbin je bio pozvan u reprezentaciju Kosova, a drugi je obukao dres kosovskog prvoligaša. Javnost u Srbiji gotovo jednoglasno ih je osudila, a sa takvom količinom negativnih emocija teško bi se nosili i odrasli, a kamoli deca.

Za Lazara Ristića, dakle, najbliži zeleni teren na koji može da istrči i dalje je onaj u Vranju.

A ostali tereni, oni na kojima bi da se oproba i možda zablista?

Lazar je dečak.

- Za koga navijaš? - tako se pita dete.

- Za Zvezdu... - kaže.

Drugi dečaci ima omiljenog kluba izgovaraju žustro, borbeno, unapred spremni na svađu sa navijačem suparničkog kluba. Lazar ime Zvezde izgovara tiho, sa strahopoštovanjem.

- Voleo bi da zaigraš na Marakani?

Umesto odgovora, pocrveni...

Daleko je Zvezda za njega. Daleko je Beograd od Šilova. Mnogo dalje nego što na geografskim kartama, u novinama i u sporazumima koji će se kad-tad ostvariti, piše.

Momčilo Petrović