FILOZOFSKO-KNJIŽEVNA ŠKOLA: Prestižni naučni skup bavio se temom - Istina, laž i kritika u filozofiji i književnosti

Filozofsko – književna škola, po 32. put, održana je u Kruševcu, a ovogodišnja tema je bila „Istina, laž i kritika u filozofiji i književnosti”.

Direktorka Kulturnog centra Violeta Kaplarević obratila se u ime organizatora i uručila Zahvalnicu Marku Nediću za doprinos radu Škole i saradnju sa KCK koja traje još od davne 1989. godine. Škola uvek traje dva dana i odvija se u četiri zasedanja, sa završnom debatom na kraju, a autorizovani radovi se štampaju u posebnim zbornicima.

Ove godine u radu Škole učestvovali su istaknuti teoretičari iz različitih naučnih i kulturnih oblasti, književnici, sociolozi, filozofi, politikolozi i drugi istraživači. Bogomir Đukić je govorio o istini u filozofiji i književnoj istini, Saša Radojčić je odgovorio na pitanje Kada je umetnost istinita, a Dragan Simeunović o politici kao umetnosti iluzije. Zoran Avramović se bavio kritikom u funkciji istine, ali i laži, Dragan Žunić istinom u teoriji – smisao u književnosti, a Bojan Jovanović istinom i lažima u doba postistine.

· Časlav Koprivica je postavio pitanje - Koliko je istina prenosiva i izlagao o nekim socijetalno-pedagoškim okvirima epistemološke prakse, Radivoje Kerović o tamnom naličju filozofske kritike, a Marko Nedić o istini književnih polemika. Stojan Đorđić je izložio svoj rad o principu istinitosti pripovedanja u Prokletoj avliji Ive Andrića, Ljubomir Petrović o strasti čestitosti i veštini prosuđivanja, a Časlav Nikolić “istinitosti” laži i istini poetike u “Vremenu čuda” Borislava Pekića. Duško Prelevićse bavio Andrićevim implikaturama, Tomislav Pavlović poetskim nerazumom Roberta Grejvza kao autentičnim instrumentom književne kritike, a Saša Radovanović Kantovom estetiom kao kritikom lepog.

· Sfera interesovanja Svetlane Rajičić Perić bila je dinamika pojmovnog aparata u volji za istinu kao volji za moć, Miloš Petrovića nedoumice književne kritike, a Gordane Vlahović književna kritika i njen značaj. Ljubiša Đidić je analizirao iznutrice dolazećeg doba (Bojan Jovanović: Dolazeće doba), Slobodan Kanjevac istinu, laž i kritika u filozofiji, a Milisav Savić se bavio Andrićem i Crnjanskim i književnom istinom.

Predrag Jašović je izložio kritičko-hermeneutičke poglede Jovana Delića na srpsku modernu, Zorica Kuburić staru laž u novom ruhu: transhumanizam i besmrtnost u sopstvenoj režiji., Slobodan Antonić istinu i laž u Basarinom “Kontraerdofinu”, a Slađana Ilić zamene teza i komentare u kulturi i književnosti savremene Srbije.

U završnoj debati bilo je interesantno čuti različita mišljenja o brojnim temama, a zanimljiv je bio dijalog Dragana Simeunovića i Zorana Avramovića.

Zoran Avramović je istakao da “postoji kritičko mišljenje ali i „kritičko“. Pod ovim drugim, krijumčari se jedna misao koja je po formi kritička ali po sadržini lažna. Nju hrani splet političkih emocija, želja, interesa. U srpskoj političkoj javnosti od 1990 do naših dana, dakle u poslednjih 30 godina jedna grupa književnika objavila je oko 30 knjiga političke „kritike“ srpsko-jugoslovenskih događaja i ličnosti. Reč je o knjigama Mirko Kovač, Filip David, Vidosav Stevanović, Bora Ćosić, Dragan Velikić, Vuk Drašković, Ljubomir Simović. ( U knjizi Odrođeni književnik u štampi). Pitanje je međutim, kakav je sadržaj tih kritika? Da li one teže istinitoj slici jugo-srpskoj stvarnosti u pomenutom razdoblju ili je to (ne)svesna laž pod okriljem javnog kritičkog znanja?”

Dragan Simeunović je, pored ostalog, izjavio da je “Mnogo puta narodu obećano blagostanje, sloboda, mir, pravda i svaka druga sreća izostajali su neretko više zbog nemanja karaktera onih koji su vladali u ime mnogoobećavajućih projekata, a manje zbog nedostatne spojivosti iluzije (kojom su legitimisali ili pravdali svoje vladanje) sa realnošću. Ključ razrešenja protivurečnosti iluzije i stvarnosti nije ni u utvrđivanju njihove suprotnosti, ni u opredeljenosti za jednu od njih, nego u njihovom izmirenju. To izmirenje je otežano time, što, kao što otkrivanje istine jeste svrha umetnosti, tako i sakrivanje istine iluzijom jeste cilj politike.

U politici se obogotvorenje političkih moćnika postiže iluzijom. Davanje božanskog obeležja političarima nije prisutno samo u starim, već u svim vremenima. Kada je reč, na primer, o besmrtnosti vladara, u SFRJ su mnogi, takoreći juče, odista verovali da veliki iluzionista i diktator Tito ne može umreti. Dok je kod umetnosti odraz božanskog tek simbolika, u politici je obo- gotvorenje otvorena pohlepa za beskonačnom vlašću”.

Ž. Milenković