Sam brine o pet devojčica

Garderobu ponekad dobiju na poklon. Stari frižider retko koriste jer ionako nemaju šta da stave u njega.
- Ovu zimu smo jedva pregurali jer su obe peći za otpad. Sledeću ne znam kako ćemo izdržati. Devojčice rastu, a ja ne mogu da im obezbedim ni najosnovnije. Muka je to. Pokušavam da im budem i otac i majka i deda. Teško je i pomisliti na takvu situaciju, a kamoli živeti na taj način - priča Ignjat koji je nesposoban za fizčki rad jer je nedavno operisao kičmu.
On kaže da je Centar za socijalni rad pokušao da mu oduzme decu i unuke, ali da je na sudu uspeo da dobije starateljstvo. Devojčice su insistirale da ostanu sa Ignjatom jer im je on, kako kažu, sve u životu. A taj život odvija se u dve male prostorije sa neuglednim toaletom bez tople vode.
- Najbitnije je da smo zajedno. Teško jeste, ali zajednički uspevamo nekako da se snađemo - priča Ignjat, stojeći nad šerpom nečega između paprikaša i čorbe. Kaže da je za 150 dinara kupio kokošije glave i noge. To je današnji ručak.
Svih pet devojčica peške idu u istu osnovnu školu u Sremskim Karlovcima, udaljenu četiri kilometra od kuće. Ignjat ih je ranije odvozio frezom do glavnog puta, ali više ne može jer je pukla guma.
Najstarija od njih, Slađana, na pitanje šta im je najpotrebnije, stidljivo odgovora: „Ne znam… Sve bi nam dobrodošlo“. Iza nje se “buni” najmlađa Marija koja je, kada je čula da im dolazimo u posetu, obukla najlepšu majicu.
- Ja bih najviše volela da dobijem kompjuter ili laptop, a super bi bilo kada bih imala mobilni telefon - kaže sedmogodišnja Marija.