OTKUD VI U LOZNICI?! NISU NAM DALI U VOJVODINU... NI U BEOGRAD... Ne plači, živi smo, jugićem smo došli

Tog 5. avgusta su me zvali od rane zore. Da li je istina? RTS ništa ne javlja a na HRT-u to glavna vest... Redarstvena akcija „Oluja“. Bože, kako saznati nešto više, kako znati da li su nam svi živi, gde su...?

Čekam, plačem, ćutim...

I, konačno, u redakciji zazvoni telefon, za mene je. Sa druge strane mama.

- Mama, vičem kroz suze, mama, gde ste, jeste živi?

- Jesmo, evo nas u Loznici, odgovara, isto kroz jecaje. Ne plači, živi smo, čika Radivoj, Tavrlja i ja smo zajedno, jugićem smo došli... jedva govori.

- Samo nek' ste živi, uspevam reći. Tek mi onda prostruji kroz glavu – a šta ćete u Loznici?

- Nisu nam dali u Vojvodinu. Rekla sam da imam ćerku u Apatinu, ali su nas sve preusmerili dole. Ni u Beograd nisu puštali. Policija na svakom koraku i samo pokazuje da idemo ka jugu, objašnjava mi majka.

- Gde ste?

- U nekoj sportskoj hali, tu je i škola.

- Majko, krećem odmah po vas. Čuvajte se. Znaš li šta o našima?

- Ne znam.... završavamo razgovor.

Panično zovem Zorana, brata, ne može on, znam, ima loš auto star 20 godina, ja nikakav, ali zajedno ćemo lakše naći. I bi tako.

- Voziće nas Šizo, izdržaće njegov „stojadin“, krećemo popodne, javlja mi Zoki nakon pola sata.

Ne mogu da dočekam... Ne znam ni šta poneti, ni šta im treba najhitnije... Pakujem dokumenta, ono malo love što sam imala u šteku i krećemo.

Izdrža „stojadin“, stigosmo u Loznicu pre ponoći. Nađosmo i halu. Silni svet, strunjače jedna do druge...

Kao muva bez glave letim okolo i tražim ih pogledom. Nema ih. Prelazim po i drugi put halu, ne vidim ih. Tresem se. Od straha, uzbuđenja... ne znam ni sama.

Izlazimo na ulicu.. U daljini vidim mamu...

Bože, eno je! Jecam i trčim ka njoj. Padamo u zagrljaj, plačemo, tešimo jedna drugu i ne puštamo se. Tu su i njih dvojica. Grlim i njih. Svi smo u suzama... Dobro je, dobro su.

Želim što pre da odemo odavde. Dok idemo po ono malo prnjica u halu, negde na nekoj stručanji, pričaju mi.

- Hteli smo sa Rače u Vojvodinu, nisu nam dali. Nikom. I ka Beogradu su zabranjivali. Iako smo govorili da idemo kod rodbine, dece... nisu hteli da slušaju. Moramo sad u prihvatni centar da se prijavimo da idemo, da si došla po nas.

Odlazimo tamo, a pred tom zgradicom na stotine nevoljnika. Svi bi negde, a ne daju im. Navodno, treba neko da potpiše za njih da ih vodi svojoj kući i da će da ih smesti, hrani, brine o njima. Neko iz Srbije.

Kao jedini državljanin Srbije trenutno u toj zgradi, odmah sam na redu. Dajem ličnu kartu, potpisujem za moje. I pitam što ne puštaju ostale. Dobijam baš isti odgovor – mora neko da potpiše da odgovara za njih. U protivnom, ostaju tu.

Uh, al' sam ljuta!

- Ja ću da potpišem za sve ove ovde. Idu kod mene. Ja ću da odgovaram za njih, izgovaram besno.

Gleda me ona sa druge strane tog stola, ćuti par trenutaka, pita da li sam sigurna, jer kad potpišem preuzimam ozbiljnu odgovornost. Jesam, glasno odgovaram i krećemo. Porodicu po porodicu upisujem poimenično, potpisujem da idu kod mene, „humanitarka“ sa druge strane stola mi podvlači da moram da ispoštujem sve što sam potpisala i na jedvite jade konačno završavamo papirologiju.

Napolju, dogovaram sa tim ljudima da zajedno krenemo i čim odmaknemo od Loznice da svako ide svojim putem, kod svojih, kud su i namerili, ali im nisu dali. Zahvaljuju mi, blagosiljaju...

Ponoć je odavno prošla. Krećemo, u koloni... i kako odmičemo od grada, razilazimo se.

Svako ka svom izlazu iz tog strašnog tunela u kome smo se, zajedničkom nevoljom, našli.

Ovo je bilo avgusta 1995. godine.

Kurir.rs/J.Miljuš