CELO SELO U KOLU ALI NIKO SE NE SMEJE NITI PODVRISKUJE: Običaj iz Srbije prema kom se ono igra samo u smeru kazaljke na satu VIDEO

Celo selo u kolu, niko se ne smeje, niti podvriskuje. Muzika vesela, lica tužna, a na svakih dvoje-troje koji se drže za ruke i po jedno ogledalo. Tako izgleda verovatno jedan od najmorbidnijih običaja u Srbiji koji nalaže da se ovo kolo igra isključivo u smeru kazaljke na satu jer se drugačije, kako kaže narod, "ne valja".

Prvi snimak datira iz 1993, a drugi iz 2017. i oni svedoče da je ovaj običaj živ što bi modernim etnolozima moglo da bude od velike pomoći, da ga do detalja zabeleže, opišu i dokumentuju za buduće naraštaje.

Reč je o starom vlaškom običaju koji izaziva veliko interesovanje, gotovo podjednako kao i crna svadba o kojoj je naveliko pisano po početku istoimene serije inspirisane zločinom bez presedana koji se desio u vlaškom selu Jabukovac.

Tada je Nikola, zvani Crni Kole, tvrdeći da je bio omađijan vlaškom magijom, počinio nezapamćen masakr u kojem je ubio devetoro komšija-meštana iz tog sela.

Crna svadba je stari vlaški obred. Prilikom smrti muškarca koji je po godinama stasao za ženidbu, ali je ostao neoženjen, sahrana je izgledala drugačije. Važio je običaj da pokojnik bude sahranjen u svadbenom odelu i da ga isprati verenica ili neka druga mlada devojka odevena u venčanicu. Akteri ovog običaja bili su i svi prisutni na sahrani koji se obuku i okite kao svatovi.

Šta je pomana, kolo za mrtve

Takozvano kolo za pomanu, odnosno kolo za mrtve još jedan je neobičan vlaški običaj. Kolo za mrtve se igralo u pravcu kazaljke na satu, dok svi plaču i igraju. Suština je da se preminulom obezbedi sve ono što nije imao, čak i svadba. Daće praćene plesom i gozbom omogućavale su blagostanje pokojniku na onom svetu.

Snimak iz jula 1993. godine prikazuje „kolo za pomanu“ na Miroču

Kad majka mora da zaigra svadbeno kolo na grobu svog sina

Brak sa pokojnikom bio je ugovoren na godinu dana. Najpotresniji trenutak je bio kada majka pokojnika mora da zaigra svadbeno kolo na grobu svoga sina. Verovalo se da će taj brak biti realizovan u zagrobnom životu. Devojka koja se udala za mrtvog čoveka ima pravo ponovo da se uda, ali će ona, nakon svoje smrti, biti sa svojim prvim “suprugom”. Kako bi priča bila što pompeznija, danas se ovom običaju pridodaju razni detalji koji inicijalno nisu bili deo vlaškog obreda.

Pomana ili u srpskom jeziku pomen

Pomana je nastala iz narodnog verovanja potomaka pokojnika, koji su smatrali, da na onom svetu vlada glad, žeđ, tama, hladnoća i oskudica u svemu. Kako bi od tih pošasti zaštitili pokojnike živi su kroz pomanu želeli da svojim mrtvima pošalje najneophodnije za njihov zagrobni život (hrana, piće, svetlost, štap za odbranu itd).

U stara vremena pomana (odnosno „gozba” za pokojnika) prvobitno se postavljala na mestu gde je čovek izdahnuo, i pružala se u istom pravcu u kome je on tada ležao.

Pomana iz 2017. godine

Sada se postavlja tako da glava gleda kîtra rîsarit („ka istoku“), onako kako pokojnik leži u svome grobu.

U ritualnom smislu pomana se priređuje tako da je u obliku ljudskog tela koje leži, lica okre­nutog ka istoku. Osnovni deo pomane je „glava“, koja je okružena određenim brojem kolača — obrednih hlebova sa simbolima koji se zovu zakuańe ili trăbuĭeļe i bez kojih pomana ne može da „putuje“ u zagrobni svet.

Po nekim vlaškim verovanjima pomana se može prirediti i za žive. Tada ovu vrstu pomane neka osoba priređuje sebi za života.

Pomana je jedan od oblika slovenske reči pomen. Ovaj oblik reči poznat je u Bugarskoj, Rumuniji, Galiciji, Malorusiji. Veliki je izazov za nauku da odgovori na pitanje ne samo o genezi i stratumima pomanskog kompleksa vlaške kulture, već i kako je sve to uspelo da se održi gotovo netaknuto od najstarijih vremena do današnjih dana. Pomana se u nauci smatra prehrišćanskim survivalom, protiv koga se katolička crkva borila, dok je pravoslavna crkva tolerisala, čak i kao sastavni deo obreda.

Pomana ima više vrsta, a daju se u raznim intervalima u trajanju od 7 godina. Posle tog perioda pokojnik prelazi u večito stanište, pa je bilo kakav kontakt sa njim onemogućen. Zato ciklus pomana traje samo toliko koliko je duša pokojnika u čistilištu.

Pomana za žive

Vlasi ne priređuju pomane samo mrtvima, već i sebi za života. Ove pomane se zovu kumînd ili sarandar i karakteristične su po velikom broju hlebova. Tako je npr. prema podacima Etnografskog muzeja iz Negotina za kumînd porodice Glišić iz sela Žitkovica u opštini Golubac, priređen septembra 2003. godine, ispekla tačno 2.622 obredna hleba!

Kurir.rs/Wikipedia/Youtube