Sedamdesetogodišnji Fuad Abdić rođeni je Novosađanin. Ratovao je 1990. godine u Hrvatskoj, i tada je ranjen u Vukovaru. Ima pet sinova- Gorana, Bojana, Dragana, Zorana i Denisa na koje je veoma ponosan. On je, između ostalog, i novosadski alas koji je već trideset godina svakodnevno na Šodrošu. Evo šta je Fuad imao da kaže za naš portal

Rekreativno peca i hrani rečne ribe svakodnevno

-Ovo ja čuvam za njih kada dođu, pošto sam svaki dan ovde. Dobiju oni svoju porciju nadrobljenog hleba, iz ruke mi jedu. Dunav je moj život, moja ljubav. Trideset godina sam ovde na Šodrošu. Vidim pojavili se neki partizani, pričaju neke bajke, kažu rušiće se a Dunav će se pomerati. Ljudi moji pa nemojte se zavaravati, ko vam je napunio uši sa tim bajkama i pričama. Treba da idemo napred i napredujemo, jedva čekam kada će most biti- govori Faud.

Fuad ističe da jedva čeka da se Šodroš napuni životom, jer “ne živimo u Kamenom dobu.”

-Muka me uhvati kada vidim da ta jadna milicija dolazi i bori se sa tim ljudima koji pojma nemaju kako šta, o čemu se radi. Oni ni nisu odavde, oni brane Šodroš. Pa koga vi branite deco moja. Pogledajte malo osvrnite se, pogledajte ovu prirodu. Niko ovo nama neće uzeti, ovo je naše. Muka mi je nekad kada čujem te gluposti, a ne smeš ništa da kažeš odma odgovaraju šta ti matori govoriš, psuju me i hoće da me tuku- ističe novosadski alas.

Fuadov verni prijatelj koji stanuje na Šodrošu

-Ovo je naša Dobrila, šodroška maskota, 14 godina je stara. Koliko ona samo tajni zna o ovom mestu. Hteo bih da poručim ovoj našoj mladeži da se ne zavaravaju, jer ja u ovim godinama šta sam sve preživeo i ratovao za ovu zemlju, trunke mi nije žao. Sve sam dao što sam mogao, narode ne nasedajte na bajke – živela Srbija.

nsuzivo