SRPSKE HEROINE IZ ĐAKOVICE: One su bile poslednji stub SRPSTVA i branioci Crkve Uspenja Presvete Bogorodice (FOTO)

Nedavno je preminula iskušenica Vasiljka Vaska Perić, jedna od poslednjih Srpkinja iz Đakovice, uz mati Teoktistu i Joanikiju.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice se pominje još u 16. veku kao metoh manastira Visoki Dečani. Kada su juna 1999. godine iz Đakovice odlazili srpska vojska, policija i narod, u crkvi su ostale bake Poleksija, koja je tu inače živela više od četiri decenije, zatim Nadežda, Dragica, Vasilija i Belka. Ostalih 12.500 Srba je ili proterano ili napustilo svoja ognjišta. Pružale su pomoć i utočište nevoljnicima koji nisu imali gde. Nastupili su teški i strašni dani puni neizvesnosti. Verovale su da će se Srbi vratiti. Dane i noći provodile su u suzama moleći se Bogu. Čuvao ih je italijanski Kfor, a one su čuvale poslednje tragove srpstva u ovom gradu. Međutim zlotvorima i ekstremistima ni to nije bilo dovoljno.

Došao je 17. mart 2004. godine. Tog dana Albanci su odlučili da izbrišu svaki trag srpskog postojanja i pravoslavlja u Đakovici. Sa Crkve Svete Trojice, koju su razorili 1999. godine, sada su odneli i poslednji kamen. Nekoliko godina kasnije tu su sagradili park sa spomenikom majci Terezi.

Crkva Presvete Bogorodice biva opkoljena hiljadama ljudi, ali i žena, dece... Hiljadama zlobnika. Letele su kamenice, cigle, molotovljevi kokteli, crkvu zahvata plamen. Baka Poleksija iz inata i prkosa se popela na zvonik crkve koju nije želela da napusti, ali su u poslednji čas nju i druge tri bake italijanski vojnici spasili. Crkvu, međutim, nisu spasili. Spaljena je i razorena eksplozivom do temelja. Bake su prebačene u manastir Visoki Dečani. Baka Poleksija je od tada često uz pratnju Kfora dolazila na zgarište crkve i palila sveću. Nije odustajala.

Pričala je:

"Ovo je sveto mesto, ovde mora opet da se podigne crkva! Da se naši preci nisu molili ne bi mogli da opstanu 500 godina pod Turcima"!

"Bog je uslišio molitve ove bake, za koju kažu da je živa svetiteljka. Na mestu ruševina iznikli su nova kuća i konak, kao i crkva. Vratile su se i bake u aprilu 2009. U septembru 2011. Crkva je osveštana i postala je manastir. Baka Poleksija je od tada monahinja Teoktista, a pridružila joj se i mati Joanikija. Narednih godina upokojile su se u Gospodu Dragica, Belka i Nadežda, a evo sada i Vasilija.

Gosti retko kad dolaze u ovaj manastir tako da su se mom dolasku iskreno obradovale. Izvan kapija nikada ne izlaze sem kada idu na liturgiju u Visoke Dečane i Pećku Patrijaršiju, kada monasi dolaze po njih. Monasi im donose hranu i sve što im je potrebno. Imaju svoju malu baštu i plastenik. Ove hrabre monahinje su dokazale da se ne plaše ničega, jer služe Bogu i našoj pravoslavnoj veri. Dani im prolaze u molitvi za mir, za srpski narod ali i za neprijatelje. Da im bog podari snage da vide kakvo su zlo počinili", poručuje Šibalić u razgovoru za Kurir.

Oči mati Teoktiste pune su dobrote i ljubavi. Cela njena pojava zrači nekom božanskom energijom. Kaže da Bog sve vidi i da će sve srediti da dođe na svoje mesto, kao što je nekada bilo.

"Samo da se Bogu molimo i svetinje da čuvamo, a oni što ruše treba da znaju da pravoslavlje ne mogu srušiti nikada"!

Ove heroine su nam pokazale put u budućnost, a na nama je da ih sledimo. U ovoj maloj srpskoj oazi njima je najvažnije da manastir živi i da crkvena zvona zvone iako nažalost Srba više nema da ih čuju.

Kurir.rs/Ž.M.