NEBOJŠA IZ MALE SUGUBINE KOD TRSTENIKA BIO JE YU FENOMEN: Pronalazač i konstruktor sa IQ 203 na Birou rada proveo 20 godina?! FOTO

Njegova konstruktorska rešenja i dan-danas koriste “Mercedesovi” kamioni

Nebojšta Milošević je rođen 3. februara 1948. u Maloj Sugubini. Osnovnu školu je pohađao u rodnom selu i Milutovcu, a Mašinsku tehničku školu, smer konstruisanje, završio je u Trsteniku.

- Na mene je veliki uticaj imao deda Miloš, koji je bio solunac, prešao Albaniju i sedam godina ratovao od Drugog balkanskog rata pa do Arnautske pobune na Kosovu i Metohiji. Po njegovom imenu nosim prezime, a pre je bilo Jevremović. Moj otac je promenio prezime iz zahvalnosti prema dedi, koji je bio ranjen na Mačkovom kamenu i ostao slep. Svoj deci iz komšiluka je, kroz igru, pokazivao matematiku. U prvom razredu nisam znao nijedno slovo, ali sam umeo da računam (sabiram, oduzimam, množim i delim) i to sve do milijardu.

Moji ispisnici iz osnovne škole iz Milutovca me pamte kao jednog od najboljih đaka u generaciji. Želeo sam slikarstvo, ali otac nije imao pare za Niš, pa sam upisao Mašinsku tehničku školu. U srednjoj školi sam, za svoju dušu i zanimaciju, odabrao crtanje. Bio sam vrlo dobar đak, iz stručnih predmeta imao visoke ocene i diplomirao sa odličnom ocenom. Moj diplomski je “Petoletka” preuzela i osvojila proizvodnju alata za vazdušne slavine za vozila.

Milošević je 1968. prijavio svoj prvi patent - mašinu za prikupljanje polena, koji je otkupila “Dalmacija bilje” iz Dubrovnika.

- Zaposlili su me, od njih sam dobio stipendiju iz radnog odnosa i upisao Višu tehničku školu za brodogradnju u Dubrovniku, na Lapadu. Položio sam sve ispite, osim engleskog i nisam diplomirao. U Hrvatskoj je 1971. godine krenuo Maspok, osetio sam situaciju, pa sam otišao u JNA u Štip.

U vojsci sam prijavio patente, besplatno, bez takse i to: hidrodinamički automatski menjač, koji je primenjen na kamionima “retarder” kod Mercedesa. Vozači znaju kolika im je to bila pomoć. Ponudio sam licencu Mercedesu. Oni su mi odgovorili da ih patent interesuje, ali pošto je bio prijavljen u SFRJ, treba prvo da ponudim domaćim proizvođačima, a ako oni odbiju da im se ponovo obratim. Najbliži mi je bio Kragujevac, pa sam otišao u “Zastavu” i ona mi je odmah ponudila zaposlenje u njihovom institutu. “Zastava” je raspisala konkurs za četiri konstruktora, na kojem su prednost imali diplomirani inženjeri. Kandidati su morali da polažu ispit znanja i inteligencije. Treba istaći da je to bila Fijatova škola u praksi. Na testu sam ostvario 203 poena i kao prvi od 40 kandidata primljen sam i zasnovao radni odnos.

Posle tri meseca rada napravio sam racionalizaciju u proizvodnji “fijata 750”. U ležište zadnjih točkova Fijat je, na moj predlog, sa linije uzeo 16 vozila bez uležištenja istih i u prototipskoj radionici instituta doradio ih po patentu i obavio sva laboratorijska i terenska ispitivanja. Posle tih ispitivanja Fijat je prihvatio moje rešenje i za samo godinu dana proizvodnje “Zastava” je uštedela 4,5 milijarde dinara, kada je “fića” koštao 736.000 dinara. Od Zastave i Fijata nisam dobio nagradu, ali je Fijat dao kredit za konstruisanje novog vozila, koje bi bilo naše bez licence i mene stavio u tim konstruktora novog vozila.

Bio sam najmlađi u njemu, ali na visokom drugom mestu, posle inženjera iz Italije koji je bio garant kvaliteta. Za vozila “jugo 45”, “jugo 55” i “floridu” konstruisao sam menjače sa četiri i pet brzina. Na tim menjačima bila je ušteda od 300 grama aluminijuma na svakom od 4,5 miliona vozila, pa vidite ukupnu uštedu. Nagrade nema, ali sam dobio povelju i platu u rangu magistra nauka. Godine 1981. počela je proizvodnja “juga 45”, a ja sam radio menjače za “floridu” do 1983, kada mi je umro otac, koji je sa 17 godina bos prošao Sremski front sve do Celja, gde je završio ratovanje. Sporazumom između “Zastave” i “Petoletke” vratio sam se u Trstenik - u Fabriku alata i mašina na mestu samostalnog konstruktora i posle osam godina rada stigao do plate iz Zastave. Od 1983 - 1993. sam radio u Petoletki i konstruisao alate za livenje turbo kompresora, a kada sam završio posao, umesto nagrade, dobio sam rešenje o tehnološkom višku.

Milošević je na birou rada proveo 20 godina - od 1993. do 2013. godine kada je otišao u starosnu penziju. Nije dobio otpremninu ni od Zastave ni od Petoletke, kao ni jednu jubilarnu nagradu za 27 godina radnog staža. Sramota ga je da priča šta je sve rađeno i video je kako firma propada. Morao je da pronađe rešenje za egzistenciju svoje porodice i ponovo bio uspešan.

-Od 1993 - 2013. podigao sam 1.100 stabala lešnika na 1,5 hektar zemljišta, a kasnije sam povećao za još pola hektara. Konstruisao sam za sebe pet mašina za kamenorezačku radionicu. U svojoj radionici nacrtao sam više od 10.000 portreta za nadgrobne spomenike. Imam poslednji izum - analogno homogramska antena i sa njom pronalazim vodu za bunare. Konstruisao sam i napravio mašine za branje lešnika, mašinu za kalibraciju lešnika, mašinu za krcanje lešnika, a trenutno pravim mašinu za odvajanje jezgra od ljuske lešnika. Planiram da napravim i radionicu za preradu lešnika u pastu.

Nebojša živi sa suprugom Mirjanom, sinom Miroslavom i unukom Helenom. Ćerka Milena udata je u susedno selo Riljac i ima dva sina. Unuci imaju dara na dedu, čime se on ponosi. Sin i ćerka su nezaposleni, iako su završili srednje škole.

Kurir.rs/Živomir Milenković