"ŠTO SI IZRAĐALA TOLIKU DECU KAD NEMAŠ GDE" Maji iz Begeča niko neće da izda kuću, a muž sve njihovo rasprodao i otišao kod druge

Za samo nekoliko dana pozvala je više od 50 brojeva telefona, a od svakog je dobila isti odgovor - ne primamo majku sa toliko dece u kuću

Maja objašnjava da je u potragu za kućom krenula kada se razvela od supruga s kojim je živela pune 24 godine. Tada, prema njenim rečima, kreće pravi pakao. Nigde se nisu zadržali previše dugo, a kuća u kojoj su trenutno delovala je kao potencijalni topli dom u kom će graditi uspomene. Ipak, nepunih mesec dana nakon useljenja Maja dobija poziv od gazdarice koja joj objašnjava da je kuća prodata i da moraju da je napuste.

- Mi sada moramo da napustimo ovu kuću jer su je vlasnici prodali i moramo da se iselimo do 1. marta. Nisu nam rekli da je kuća na prodaju, iako smo u nju ušli pre samo 3 meseca. Samo su nam rekli da ovde živimo do daljeg. Krajem novembra smo se uselili, početkom decembra su nas zvali da nam kažu da je kuća prodata i da moramo napolje do kraja decembra. Ja sam rekla da po zakonu ne može da nas izbaci napolje, jer ko će da nas primi usred zime. Onda su popustili i pustili nas do 1. marta - počinje samohrana majka svoju priču.

Potom, počinje suočavanje sa rečima za koje se nije ni nadala da će čuti od nepoznatih osoba. Jedan poziv joj se posebno urezao u sećanje, a pogotovo jer dolazi od strane jedne žene, koja bi barem donekle trebalo da razume Majinu poziciju.

"Poslednja žena me je toliko povredila, da to ne mogu da opišem"

- Poslednja žena me je toliko povredila, da to ne mogu da opišem. Njena reakcija je bila užasno bolna da sam reagovala na društvenim mrežama u nadi da će se javiti neko ko želi da nas primi kao podstanare. Da li je moguće da samohrana majka sa više dece ne zaslužuje da živi kao svi ostali podstanari? Pitala me je kada sam "izređala toliko dece" kako nisam razmišljala da će mi trebati dom. Pa nisam ja želela da se razvedem, ja sam svog supruga volela najviše na svetu, a on je našao drugu ženu i otišao. Ja sam bila bolesna, imala karcinom na dojci i lečila se i dalje se lečim. Nisam ja to želela, u životu se odjednom sve preokrene, nažalost. I onda ona mene pita što sam pravila toliku decu, sa koliko očeva toliko dece, jesam li u sekti... Jako ružni komentari - priča ova žena na ivici suza.

Jedini oglašivač koji je pristao da izda kuću sedmočlanoj porodici jeste jedan čovek iz Čortanovaca. Majka kaže da je kuća divna, kao i vlasnik i cela njegova porodica. Ipak, u slučaju preseljenja u Čortanovce, mlađa deca morala bi da promene školu, dok bi stariji do nje putovali čak sat i po vremena, samo u jednom smeru.

- Pronašla sam jednog stanodavca koji je jedini voljan da nas primi kao podstanare. Kuća je predivna i čovek i njegova porodica su divni, ali nam je to veoma daleko. On izdaje kuću za određenu sumu novca koju nam je teško da skupimo, ali ako moramo uspećemo i moraćemo tamo da odemo. Čak nisam sigurna da u Čortanovcima postoji osnovna škola, čini mi se da ima samo u Beočinu. Biće veliki problem jer deca moraju da menjaju školu, a stariji će putovati oko sat i po do škole - pojašnjava samohrana majka.

Maja pojašnjava da su je reči nepoznate žene slomile. Iako, kako i sama priznaje, spolja izgleda kao da je vrlo stamena i jaka, Begečanka u sebi vodi bitku sa svojim najvećim demonima. Ipak, snagu joj uvek daju njena deca. Svesni su da će prilagođavanje novoj sredini biti teško, ali uvek su uz majku, te su joj rekli da se ne brine i da će prihvatiti svaku njenu odluku, pa čak i preseljenje u drugo mesto.

"Jedan nam napravio račun za struju od 50.000, drugi dolazio nenajavljen kada je ćerka sama kod kuće"

Iako deluje kao da joj je trenutna potraga za domom najteže pala, Maja kaže da ovo nije prvi put da u kratkom vremenskom periodu moraju da se sele. Loših iskustsva bilo je mnoštvo, a naša sagovornica priseća se kako joj je jedan od stanodavaca napravio račun za struju od čak 50.000 dinara, dok je drugi dolazio nenajavljen, kada je njena ćerka sama u kući i štipkao je za obraze.

- Svaki put kad sam tražila kuću je bilo ovako. Onda moram da prihvatim kuću koja nam je jedini izbor. Poslednji put smo isto našli kuću u Begeču, tu nam je kirija bila 50 evra, ali je vlasnik tražio da izmirimo sve dugove za račune koji su bili ogromni. Onda je moj prijatelj, novinar, napravio reportažu i dobri ljudi su uplaćivali novac, ali smo napravili grešku jer je sva svota odmah išla na EPS. Taj čovek je počeo da koristi našu situaciju. Dole je imao auto radionicu gde se grejao i hladio na ventilatore i grejalice i iznos je bio preko 300.000 dinara. Onda je pravio nove dugove preko 50.000 samo za struju mesečno. Onda smo se preselili u Futog. Tu nam je na početku bilo okej, ali je gazda sam sebi davao za pravo da dolazi kada je hteo i kako je hteo. Upadao je sam u kuću kad mi nismo tu i štipkao ćerku za obraz. Ja sam imala strah i pokupili smo se i došli u ovu kuću - priseća se majka.

Iako su deca jaka pred svojom majkom, ni oni se ne nalaze u zavidnoj situaciji. Pred naše kamere nisu smeli, jer se plaše osuda školskih drugara. Ipak, Maja priča da je i njima dosta selidbi, prenošenja stvari i menjanja sredine. Neretko ih zatekne uplakane, a ova situacija najviše je pogodila sina (16) koji je zbog depresije čak prestao da ide u školu.

- Deci jako teško pada što moraju da se sele. Najteže pada sinu koji je u pubertetu, on je plakao kada je saznao da ponovo moramo da idemo. Napustio je školu jer nije u stanju da uči zbog svih problema sa strane, veoma ga je to psihički povredilo. On je ovde odrastao, tu mu je društvo, najlepše godine proveo ovde - priča Maja sa teskobom.

- Sasvim slučajno sam saznala za karcinom. Sama sam napipala i otišla kod doktorke koja je rekla da je to upala dojke od dojenja. Lečila sam se antibioticima, ali sam primetila da to raste. Otišla sam na ultrazvuk gde je doktor utvrdio da je karcinom. Kada sam otišla u bolnicu rekli su da moraju da seku dojku. Međutim, ja sam otišla u azil u Nemačkoj sa decom. Tamo sam prihvaćena kao da me znaju ceo život i započela sam lečenje. Provela sam tamo 4 godine. Posle smo deportovani jer nemamo papire, a lečenje se privelo kraju. Dobila sam veštačku dojku jer je morala da se odstrani. Hemoterapije sam jako teško podnela, a deca su mi bila jedina svetla tačka. Da nije bilo njih verovatno ne bih preživela. Znala sam da nema ko da brine o njima, Laza je tada imao samo 3 godine. Kada smo se vratili, suprug je rasprodao sve zajedničko što smo imali, uradio je to bez moje dozvole. Onda je počela i agonija sa selidbama - priseća se Maja, dok joj se u očima skupljaju suze.

U trenutku kada je mislila da je gotovo i da je deca uskoro više nikada neće videti ponovo, Maja je sebi rekla jednu rečenicu koja ju je spasila.

- Jako je bio strašan osećaj kada sam pomislila da postoji mogućnost da ostanu bez mene, potpuno sami. Mislila sam da je gotovo. Mnogo mladih umre od karcinoma i nema spasa. Čak sam pisala deci oproštajna pisma, kako sam ih dočekivala u trudnoći, kako sam im se nadala. Sva moja deca bila su željena i sa moje i sa suprugove strane. Mi nismo imali ozbiljnih problema u braku, ali eto. Pisala sam im kao uspomenu, ako mi se nešto desi da me se sećaju, oni su tada bili mali. Jedno jutro sam samo ustala i pocepala pisma i rekla sebi "nećeš, nije ti vreme". Čovek mora da bude jak u glavi, nema druge - kaže ova majka i dodaje da je i kod dece osetila ogroman strah. Stariji su bili svesni svega, te su bili prestravljeni da će ostati bez nje.

U vrtlogu problema koji je trenutno okružuju, Maja nažalost nema više vremena da se bavi svojim zdravljem. Kaže da lekare posećuje, ali njihove savete ne može da posluša, jer drugog izbora nema.

- Sada sam svoje zdravlje stavila na poslednje mesto jer moram da radim i da izvedem decu na put. Obiđem lekara i to je to. Postoji šansa da se vrati, tu se nikad ne zna. Meni su dva ujaka, tetka i otac umrli od karcinoma. Ja ne smem da dižem teško, ne smem da se nerviram, ali sve što ne smem ja moram da radim. Nemam izbora - kaže naša sagovornica.

"Jedina moja želja je da im olakšam detinjstvo"

Iako je težak život Majinoj deci doneo prevremeno sazrevanje i odrastanje, ona je sigurna da će delom i zbog toga izrasti u dobre i poštene ljude. Ponosna je na svojih šest vojnika i kaže da joj je jedina želja da njima olakša život. Upravo zato, volela bi da pronađe kuću u kojoj bi konačno našli mir, po mogućstvu u Begeču, iako smatra da je to sada nemoguće.

- Ja samo želim da ispunim deci želje. Najviše bih volela da nađemo kuću u Begeču, da se oni ne maltretiraju, ne putuju predugo i da ostanu tu gde su navikli, gde je njihovo društvo. Ali, nema šanse. Niko nam neće izdati. Treba nam samo nešto normalno gde imamo mir, a granica je do 300 evra, to bismo mogli da priuštimo - zaključuje samohrana majka šestoro dece.

O Maji je svojevremeno pisala i humanitarna organizacija Srbi za Srbe.

Kurir.rs/Telegraf/Srbi za Srbe

Bonus video: