SVETLANI SU ČEDO OD PAR DANA ISTRGLI IZ NARUČJA: Potresan susret majke i ćerke posle 39 godina!
- Ja sam Slađana, imam 39 godina... U osmoj ili devetoj godini saznala sam da sam usvojena...
- Ja sam Svetlana već 30 godina tražim svoju ćerku... Ostala sam trudna sa drugom iz škole, niko se tome nije nadao...Ali, eto, desilo se... Mlad je bio, nije imao u planu da se ženi, a ja sam ostala trudna, trudnoću sam nosila gore, u planini kod mojih, nisu videli, nisu znali... Kad je došlo do porođaja, to je bilo strašno, otac manje-više, ali majka, pradeda bio živ, deda, puna kuća, patrijarhalno... Da devojka rađa ne da je sramota, to je bruka...Kad sam se porodila, bio je pritisak da se dete da, da ljudi u Hrvatskoj i Sloveniji žele baš takvo dete kao što je moje...Svetlana, daj dete da bude bogato a ne da bude po domovima a ja: Ne, ne i ne, na krv i nož..., ispričala je svoju životnu priču majka Svetlana koja se i dan-danas, skoro 40 godina kasnije, seća najbolnijeg iskustva iz rane mladosti.
Svetlana je svoju sudbinu opisala u filmu "Da li zaista čuješ plač" koji je objavljen na Jutjub kanalu pod nazivom „Pronašla sam svoju biološku majku“. Sadržaj ovog teksta preuzet je upravo odatle...
- Izlazim ja sa detetom iz porodilišta, dobila sam otpusnu listu, bio je sneg, moj tata je u koritu nosio dete i bili smo u selu 14-15 dana - seća se Svetlana i trenutka kad joj je malena istrgnuta iz naručja.
- Najednom dolazi mi tetka da idemo u Centar za socijalni rad i tamo kažu: Napišite ime i prezime... Mislila sam da potpisujem neku pomoć, možda neki smeštaj, jer sam ja u bolnici nekoliko puta rekla da nemam posao, nemam stan, nemam čime dete da izdržavam... Onda mi kažu, zaokruži ovde..., ja zaokružim i potpišem i sad pitam kad ću šta da dobijem... A bili su tako neljubazni i kažu mi: Od danas, od ovog potpisa nemate prava više da tražite svoje dete... Ja kažem pa kako, što da ga tražim, gde da ga tražim, pa moje dete je kod kuće... Hoću li neke pare da dobijem a one meni: Ma, izađi, kakve pare...
I vratim se kući a posle 3-4 dana dolazi ista ta tetka i kaže spremi dete, eno čekaju dole, treba da je nosim... A ja pitam, vrištim, plačem, suze... Gde je nosiš?
- Da sam znala, ja bih pobegla, u bunar bih s mojim detetom skočila - seća se Svetlana svega kao da je juče bilo.
Kad god bi srela lekara koji ju je porodio, pitala bi ga: Doktore, znaš li gde je moje dete... A onda joj je on žustro odgovarao - otkud znam, negde u Hrvatskoj, Sloveniji, otkud ja znam gde je tvoje dete... I to onako na vlaškom mi drsko odgovarao, a pošto sam i ja Vlajna tako smo među sobom i razgovarali...
- Išla sam u opštinu, bolnicu, svuda, tražeći dokumentaciju, za mene nema ničeg, a onda su mi rekli kad nema, da sam potpisala potpuno usvojenje i da nemam nikakva prava... Tugovala, išla po inostranstvu, gledala belege, gledala noge svačije, po Hamburgu, Švajcarskoj, Danskoj... Možda me Bog naterao da idem svud, da bih videla taj beleg, a nije ga nigde bilo...
"Noćima sam sanjala nepoznatu ženu, to je kao moja mama"
- Saznanje da mene moja mama nije želela, da me je odgurnula od sebe, bilo je neobjašnjivo, od tog trenutka delić mene više nije bio tu, stalno me proganjalo to zašto i zbog čega... Imala sam lepo detinjstvo, moram to da naglasim, ali uvek je to nešto falilo i noćima sam sanjala nepoznatu ženu, to je kao moja mama, pa sam bezbroj pitanja postavljala sebi zašto me je ostavila, koji je razlog...
- A kad sam ja rodila svoje dete, javila su mi se ta pitanja, kako je neko mogao i zbog čega da ostavi svoje dete... Da nešto što nosi u sebi 9 meseci, tako malo stvorenje, može da da... Šta je tu osobu moglo da natera na to...da tako nešto uradi... Celog života... pomešana osećanja i misli, bilo je teško, neka praznina, falio mi je iskren zagrljaj...ono mama iskreno od srca...
Posle smrti usvojitelja, Slađa je ostala sama a želja da nađe majku bila je sve veća.
- Moji su umrli, ostala sam sama... Pomišljala sam... često... kako da dođem do nje, gde je, šta je, da li bi me prihvatila... - priča Slađa dodajući da je razgovarala i sa svojom ćerkom koja joj je bila velika podrška jer je i sama izrazila želju da bi volela da upozna i da ima baku kao sva druga deca.
Potraga je počela tako što je na Fejsbuku videla grupu Nestale bebe Beograda.
- Hajde, pustiću poruku, pa možda..., kaže ona i desilo se.
Svetlana ni pred kamerama ne krije da je nekoliko puta završavala na psihijatrijama a da je uvek kad su je pitali zašto je psdihički obolela, otvoreno govorila da je to zbog toga što su joj uzeli dete i da se to nalazi u svakom dokumentu iz bolnica.
Vreme koje su im ukrali drugi ne mogu više nikada da vrate, ni prvi osmeh, ni prvo gukanje, ni prvi korak, zagrljaj, ni prvo mama...
Ali kažu da će se potruditi da samo smehom nadoknade 40 otetih godina.
Bonus video:
"SRBIJU I NJEN RAZVOJ NE SMEMO DA ZAUSTAVIMO" Oglasio se Vučić i poslao snažnu poruku: "Daću sve od sebe u naredne dve godine..." (VIDEO)