Petočlana porodica Rašković živi na Radanu bez bližih komšija, a na vrhovima ogromnih stabala, koji širokim krošnjama štite njihov dom od nepredvidivih vetrova, gnezde se orlovi

KURŠUMLIJA - Na jednoj kosini, odakle se kao na dlanu vidi kako Radan kroz guste oblake pruža svoje visove ka nebu, šćućurila se stogodišnja letvara kao prestareli vrganj pored koga nije vodila ni jedna staza, pa je ostao tu, neubran, tužan i zaboravljen. U toj nakrivljenoj letvari, iz čijih zidova zbog višedecenijskog tereta iskaču ispucale letve, živi petočlana porodica Rašković.

Na vrhovima ogromnih stabala, koji širokim krošnjama štite njihov dom od nepredvidivih vetrova, gnezde se orlovi. Odatle, nizbrdo, vodi samo jedan put, koga presecaju brojni potoci, kao da žele da zadrže Zorana Raškovića na mestu gde je prvi put zaplakao.

Baš kao orlovi, i Zoran je na tom mestu sa suprugom Ivanom svio svoje gnezdo iz koga svoje vesele glavice pružaju Dušan (3,5), Lutka (2,5) i Aleksandra (15 meseci). Njihova kuća pripada kuršumlijskom selu Svinjištu, mada im je Medveđa odmah iza planine.

Da nemaju struju, za Raškoviće bi se slobodno moglo reci da žive u 19. veku. Bez električnih uređaja i bližih komšija, oni se, za razliku od drugih, ne žale i ništa ne traže.

"Najveći problem je zimi kad okuje sneg. Na ovakvim mestima se brašno i druge životne namirnice nabavljaju u jesen, da ima do Đurđevdana", priča Zoran dok mu se njegovi "orlići" penju u krilo.

Zoranovi roditelji nisu želeli da njihov sin ostane ovde da živi. Potpuno svesni surovih uslova na planini, oni su ga još kao golobradog dečaka poslali u Beograd na školovanje. Zoran ih nije izneverio. Završio je srednju građevinsku školu i desetak godina radio na građevini.

"Radio sam i imao solidnu platu. Kad god sam imao vremena, posećivao sam roditelje", kao da se pravda Zoran, zagledan kroz prozor u vrhove Radana.

Kad su mu roditelji ostareli i više nisu mogli da rade i brinu o sebi, Zoran je, uprkos njihovom protivljenju, učinio ono što je mislio da mora. Napustio je posao i vratio se kući da bude uz njih i obezbedi im dostojanstvene poslednje dane života.

Radio je na imanju, sekao šumu, prao i mesio. Kad je shvatio da ne može sve sam, odlučio je da se oženi. Pronašao je mladu devojku u selu Đake, a ubrzo su stigla i deca. Roditelji su mu umrli, a Zoran je odlucio da ostane na planini.

"Sam bih se snašao u Beogradu, ali sa ženom i troje dece ne bih mogao da opstanem. Imam nešto stoke, pomalo sečem drva i obezbeđujem dodatni prihod. Živi se nekako", sa uzdahom će on, svestan da život u ovim uslovima, pogotovo u 21. veku, i nije život.

Dok obavlja kućne poslove Ivana uvek jedno dete drži u naručju. Toliko se izveštila da joj to ne predstavlja nikakav problem. Na pitanje šta im najviše nedostaje i Zoran i Ivana kažu "ništa".

porodica-raskovic.jpg
M.djordjevic 

Voda kilometar daleko

Zoran kaže da mu je najveći problem voda, jer je izvor udaljen jedan kilometar od kuće.
"Trudim se da donesem dovoljno vode, ali ponekad i supruga mora da ode do izvora i to sa decom, jer ne može da ih ostavi same", kaže Zoran

Najbliža škola na 12 kilometara

Selo Svinjište pripada opštini Kuršumlija, od koje je udaljeno 45 kilometara. Najbliža škola za male Raškoviće je u mestu Leće u opštini Medveđa i udaljena je 12 kilometara.
U opštini Kuršumlija najbliža škola je u 20 kilometara udaljenom selu Rača.