SRPSKO SELO TAČEVAC: Sam odbranio selo od hordi UČK

Kosta Aleksić je u leto 1999. branio Tačevac od horde iz UČK, a municiju mu je prinosila supruga Ljubica.

U selu Tačevac više niko ne živi, pa ni Koja i Ljubica, koji su nakon vatrenog okršaja tek posle višednevnog ubeđivanja policije i vojske odstupili na rezervni položaj u selu Mala Šatra, koje se nalazi na oko pet kilometara dalje. Veruju da su tu samo privremeno jer se nadaju da će se jednog dana vratiti na svoje imanje i svoj rodni prag. Ljubica i Koja već 12 godina žive usamljenički u šumarskoj kući koja im je privremeno data i koju su sami renovirali i uredili da se u njoj može živeti.

Iz kuće se Koja oglašava, to ga je naučio život dok je živeo u Tačevcu, tek posle trećeg poziva i nakon što kroz razmaknute zavese dobro osmotri i proceni gosta koji mu se obreo u dvorištu.
- Prijatelju, nemoj da zameriš što nisam odmah izašao iz kuće jer volim da osmotrim čoveka koji mi je u dvorištu. Ovde slučajnih prolaznika nema, ili si namerno došao do mene, ili si drvoseča, jer ovim putem drugi ne idu. Jes, grdno sam se onda zamerio Albancima te moram dobro da razmislim da li sam tu kad me neko zove ili nisam - objašnjava osamdesetogodišnji gorštak izlazeći iz kuće sa puškomitraljezom u rukama.

Nakon što se 80-godišnji Koja uverio da mu je gost dobronameran, počeo je da priča o svom herojskom podvigu kako je uz pomoć Ljubice uspeo da odbrani selo od albanskih terorista.

- Bila su to grdna vremena da grdnijih nije bilo, a i sad čovek mora da bude veoma oprezan. Ljubica i ja nismo noćevali u kući, već sam u obližnjoj šumi iskopao bunker i tu smo na smenu spavali. Danju smo obrađivali zemlju i radili oko stoke jer sam tada imao oko 1.000 ovaca i više od 20 krava i sve je to trebalo da se namiri. Na svakom koraku je vrebala opasnost od Albanaca, te su ljudi u strahu počeli da napuštaju selo. Jedna za drugim otišle su porodice Radomira Andriješevića, Mirka Mirkovića, Milovana Sarića, Borivoja Ružića, Radoslava Tomčića, Obadovići, Mladenovići i Mitrovići i u selu smo ostali samo Ljubica i ja, jer nismo hteli da ostavimo kuću koju su podigli đed Blagoje i otac Petar. Nas dvoje smo rešili da ostanemo po svaku cenu, ali smo znali da ne smeju žive da nas uhvate.Našeg komšiju Mirka Sarića albanski teroristi su uhvatili i sekli ga testerama i noževima, sve to fotografisali i slike mu stavili u džepove tako da su njegovi roditelji i deca videli šta su mu sve radili i kako su se nad njim iživljavali. E, tada sam rekao da sa mnom neće biti tako jer ću dva metka ostaviti za sebe i Ljubicu - pripoveda starina, koji je silom prilika postao graničar.

- Jednog jutra ugledam da su planuli kuća i seno Sarića i znao sam da je moja kuća sledeća. E, onda uhvatim zaklon iza jednog hrasta i pored sebe poređam puškomitraljez, automate, karabine i bombe i prinesem dosta municije, onako za sebe kažem: Sada ćete Albanci i videti kako Mujo dere jarca, pa kom obojci, kom obujci! Ljubici, koja je bila još kuražnija od mene, kažem da je njeno samo da mi donosi municiju i da mi se javlja s vremena na vreme da znam da je živa.

- U međuvremenu sam nekako uspeo da preko neke stare vojne radio-stanice, koju sam imao već 20 godina, obavestim policiju u Kuršumliji da počinje okršaj sa UČK i to me je, kako se kasnije ispostavilo, spaslo. E, kada su krenuli od kuće Sarića arlaučući iz sveg glasa, a bilo ih je prilično, pripustim ih na jedno sto metara, pa prvo ispalim rafale iz puškomitaljeza, a potom, da bi izgledalo da nas je više, naizmenično sam pucao iz automata, karabina i svega drugog što sam imao. I tako, sa jedne strane Ljubica i ja koji branimo prag ognjišta, a sa druge strane na desetine UČK koji su bili do zuba naoružani. Oko mene na hiljade čaura, baba donosi municiju i Boga mi, ljuta borba je potrajala više od dva sata. Pucao sam iz svega što sam imao, ali Albanci sve bliže prilaze, a meni pogled prema putu kojim treba da stigne policija. I stvarno, kada sam mislio da nam nema spasa ugledam policajce koji su kao bez duše trčali kilometrima i za svega nekoliko minuta razbiše UČK jedinicu. Eto, tako ti Ljubica i ja odbranismo selo i ja ne utroših ona dva metka, namenjena Ljubici i meni, koja sam držao u džepu - priseća se Koja.

Nakon herojske odbrane Tačevca bilo je jasno da zbog moguće osvete Koja i Ljubica ne mogu da ostanu u selu te su im policija i vojska predložili da se povuku na rezervni položaj u selo Mala Šatra. Koja je, na kraju, tek nakon što se preračunao da bi državu mnogo koštalo da njega i Ljubicu stalno čuva policija, prihvatio da se pokrene iz rodne kuće i da mir nađe u šumskoj kući udaljenoj pet kilometara.

- Tamo nam je ostalo sve, ali najžalije mi je 30 hektara šume koju danas Albanci nemilice seku. Eto, šumu je čuvao moj deda Blagoje, otac Petar i ja, a oni u šumu ulaze sa testerama kao da je njihova. Ponekad, ali samo uz pratnju policije, obiđem kuću i imanje, ali se otud vratim bolestan i još stariji - kaže Koja.

U odbranjenom selu Tačevac ipak više niko ne živi.

- I danas, posle toliko godina, ubeđen sam da napad na srpska sela nisu vršili Albanci iz okolnih sela koji su nam vekovima bili dobre komšije. Ovo su uradili neki drugi drugi koji su došli sa strane i sa kojima i Albanci starosedeoci imaju problema. Što se mene tiče, i dalje bih rado sedeo sa Rašidom, Pajazitom i drugim Albancima iz susednog sela Metoja, koje su Srbi uvažavali i oni uvažavali Srbe i ispomagali se u svakoj prilici - iskren je Kosta Aleksić Koja.