(VIDEO) YUGO POKORIO NIRBUNGRING: S nabudženim motorom na legendarnoj automobilskoj stazi!

Grupa entuzijasta i istinskih zaljubljenika u automobile iz Srbije ispunila je svoj dugogodišnji san - provozali su specijalno pripremljeni jugo čuvenim Nirburgringom, stazom zvanom Zeleni pakao, i podelili svoje ustike.

Reakcije na naše putovanje su izgledale otprilike ovako: Gde ideš na odmor? U Nemačku?! A što tamo? Aha, je l’ tamo ima neka staza? Tamo može da vozi ko god hoće? Pa, je l’ taj jugo spreman za te trke? Taj tvoj drugar je baš lud. Srećno, lepo se provedite.

Naš odmor je trajao deset dana, pripremali smo se deset meseci, a prepričavaćemo ga deset godina. Ovo je priča o Ringu, jugu, ljudima, putovanju i automobilima. Za utiske koje smo poneli sa sobom morali smo da unajmimo još jednu prikolicu. Jedva su nas pustili preko granice. Gospodo, je l’ imate nešto da prijavite? Dobri moj cariniče, nisi ni svestan šta donosimo u svojim glavama…

Sećate li se kada ste bili redari u osnovnoj školi i došao je red na vas da obrišete tablu, a sunđer spava u kofi vode, natopljen preko krajnih granica? Zamenite vodu sa događajima, prizorima, emocijama i iskustvima iz Nirburgringa, a sunđer je naš skromni, zakržljali mozak. Tako se osećamo.

Evo odmah kratkog sumiranja događaja. Jugo je kući doneo tri pehara. Prvo mesto je osvojio u klasi Klassen bis zu 1600cc, zatim dva treća mesta u klasi Italienisch Youngtimer und Ruhe i Wandern Unsinn. Najbrži krug je zabeležen trećeg dana takmičenja, po zvaničnom GPS merenju na stazi, jugo je postavio vreme od 08:44:23.

Naše putovanje bilo je zasnovano na želji jednog čoveka, Andreja Jovanovića, poznatijeg kao Aki, da svoj jugo, koji sklapa već dobrih deset godina, provoza po Nordšjalfe krugu na Nirburgringu. Ovaj neverovatni entuzijasta sa sobom donosi energiju i volju koja te privuče kao magnet i naravno da smo sa velikim zadovoljstvom ponudili svoju pomoć.

Nas šest jurišnika na stazu je na put krenulo u mešovitom sastavu. Pet momaka i jedna devojka, nespremna za ono što je očekuje, ali puna razumevanja i toleranicije prema čoveku i mašini koja je postala deo njenog života.
Iskreno, ne znam koja bi žena odbila ovakvo putovanje. Nemačko selo sa prosečnom temperaturom od 15 stepeni u avgustu. Jedina turistička atrakcija – trkačka staza.

Ekipa je na svoje epsko putovanje krenula sa četiri automobila - društvo 'jugu' pravili su Renault Clio, Honda Accord i Mazda6. Sam plan putovanja se tokom deset meseci priprema često menjao. Glavni zadatak, oko čega se sve vrtelo, bio je da se limenka od juga preveze na prikolici tih 1.500 km do staze. Smeštaj smo morali da rešimo odmah, pa smo tako već u februaru pronašli kuću u selu Virenburg, nekih 10 km od staze. Ipak, najveću debatu vodili smo oko same vožnje na stazi.

Originalni plan bio je da iznajmimo neki auto i da ga vozimo po Ringu. To je baš bio ozbiljan tobogan emocija. Od straha da ćemo se već na prvoj krivni slupati i sa sobom kući vratiti dug od nekoliko hiljada eura, do toga da smo na kraju odlučili da idemo sopstvenim automobilima. Aki je svakako bio obezbeđen, dok je, recimo, naš Serđika, odlučio da istera svoju Honda Accord sa pančevačkim tablicama van prirodnog staništa.

Voćko je upregao Mazdu, spremio kuku, nakačio osamnaestice i muški istestirao sposobnosti auta. Kako na Nirburgringu, tako i na putu, vukući prikolicu sa jugom. Nevoljno sam i ja krenuo sa svojih 900cc na taj put. Ispostavilo se da je svaka odluka bila ispravna, a da bi svaka druga kombinacija bila fail.

Na putu ka Ringu

Kao što smo već rekli, provozati jugo bio je glavni zadatak naše misije. Aki je sve uradio kako bi svoj automobil doveo do perfekcije. Preostala trojica od nas, nismo previše brinuli za stanje vozila. Ako auto preživi put do gore, "švaler" krug na Ringu mu neće škoditi.

Sam put trajao je dva dana, kako u odlasku, tako i u povratku. Vozilo koje vuče prikolicu ima autobusko ograničenje na svim putevima, tako da smo putovali polako, ali sigurno. Prizor juga na nemačkim autobanovima izazivao je zanimljive reakcije ljudi. Bilo je naših "jugovića" koji su nam pokazivali tri prsta ili se nerazgovetno, kroz osmeh, drali na nas. Čak su i nemačka gospoda usporavala, detaljno analizirala prizor i onda diskretno signalizirala da odobravaju ono što vide. Fini neki ljudi.

Drugog dana, u večernjim časovima, stigli smo u naše bajkovito selo sa, možda, sto živih stanovnika. Raspremili se i polegali kao mrtvaci, premoreni od puta, jedva odvojivši zadnjicu od sedišta. Stigli smo!

Staza Nurburgring je jedna ozbiljna mašina, sastavljana od dve celine. Severni krug – Nordšjalfe, zbog kog smo došli, je staza dužine 20,8 kilometara. Drugi deo čini Grand Prix staza na kojoj se voze trke poput DTM ili Formule 1. U zavisnosti od događaja, dve staze mogu biti spojene u jednu, kao što je recimo bio slučaj sa WTCC trkom koja je nedavno održana.

Severni krug ima svoj posebni raspored koji je popunjen raznolikim sadržajima. Recimo, AMG iznajmi stazu na jedan dan i onda dovodi mušterije da vozikaju svoje automobile po čitav dan. Postoji track day na kom se juri vreme i svako je slobodan da se oproba, s tim što je naravno potrebno da zadovoljite određene uslove i platite učešće na istom.

Mi smo ciljali na turistički dan, kada je staza otvorena za sve i kategoriše se kao javni put sa naplatom putarine. Staza je tada skraćena na 19,1 km zbog rampi koje su na pravcu. Odatle izraz – Bridge to Gantry. Putarina je zapravo vaša karta za jedan ili više krugova.

Kako to funkcioniše? Prilično jednostavno. Odete do kioska, kupite kartu, odete na rampu, rampa očita kartu, podiže se i slobodni ste da uđete. To je sva mudrost. Tokom turističkog dana nema merenja vremena i nema "trkanja". Pravila su jasna - vozi se brže od pedeset na sat i preticanje se vrši levom stranom. Nema idealne putanje, nema pametovanja. Ako želiš da izađeš čitav, ova dva pravila su ti dovoljna.

Naš prvi radni dan je bila subota. Staza se za turiste otvara u 17 h. Šta ćemo, kako ćemo? Ok, polako, saberite se ljudi, napravićemo plan. Prvo obilazak GP staze, centralne zgrade i onda odlazak do čuvenog Devil’s Dinera. Od tog trenutka, Ring je odlučio da krene da nam puni mozak. Kupuj sve automobilsko, ikada, samo trpaj.

Samo taj prvi dolazak do centralne zgrade je, zbog prelivanja emocija, bio naporan sam po sebi. Gledaš levo-desno, jedva držiš pravu liniju, dok pored tebe prolazi sve što auto-industrija ima da ponudi. Prizor velikog crvenog natpisa "Nurburgring" na zgradi razvukao nam je osmehe od uva do uva.

Posle obilaženja kojekakvih prodavnica i balavljenja nad preskupim Gulf i Martini racing majicama, smoždili smo kobaju i krenuli na parking. Vreme je, staza se otvara, DAJ KARTE! Dobar dan, odmah četiri. Pravac parking. Jugo staje pored F430, Accord pored Skyline GTR-a, Mazda pored 911 GT3. Razglas kaže: "Gospodo, staza neće biti otvorena danas."

Pu, majku mu, ajmo na pivo – prvi dan nas o’ladio.

U nedelju je staza bila otvorena tokom celog dana i to je bio zicer za nas. Danas vozimo! Stižemo na isto mesto kao i juče, a tamo... Stotine automobila čeka ulaz na stazu. Sve tablice Zapadne Evrope su bile tu. Znate kako izgleda Bubanj potok nedeljom? Ta količina automobila je bila tamo.

Bez trulih raspada, već gomile svih, samo ne prosečnih automobila. Cayman GT4 je limitiran? Aha, mi smo videli 20 različitih istog dana. Megan RS? Vidi druže, ozbiljan si prosek. BMW M4? Smorio si brate. Honda Civic Type R... Zapravo je mnogo čudnije videti prosečne automobile, oni su retkost.

Naš jugo je postao instant hit. Prvo niko nije znao koji je automobil u pitanju. Natpis Jugo 55 na vratima gepeka smo čuli kako se izgovara u sto i jednoj verziji: Hugo, Žugo, Džuho… Retki su bili oni koju su odmah znali šta gledaju. Oni čak i nisu bili interesantni, već oni koji ne znaju i njihove izbečene oči, šokirani izrazi lica. Nismo se mešali u njihove diskusije, već smo stajali postrance i slušali komentare.

Elem, vratimo se na te naše prve krugove. Procedura je sledeća. Prvo si u neverici, onda kreće da te obliva znoj, a mešavina adrenalina i straha lagano preplavi tvoju krv. Tada stižeš do rampe, očitavaš kartu i ulaziš. To je to, KREĆEMO!

Sve pre rampe zaboravljaš i lupaš blokadu u svakoj brzini dok pored tebe proleće sotona za sotonom. Držiš se svoje desne strane, pratiš stazu i lagano te popušta grč u licu i mišićima. Shvatiš da to i nije tako strašno i polako se opustiš. Nastupa uživanje u sopstvenom uspehu, ličnoj sreći, sreći saputnika, a tek si na osmom kilometru. Smeješ se, radostan si i voliš sve. Živ si, voziš Ring… Pa, da li je to moguće?!?

Ono što ne može da se objasni, osim ako ne voziš na samoj stazi je lepota iste. Oko vas su nepregledne šume koje te prate na svim usponima, padovima i pravcima. Sve je izmešteno u neku alternativnu realnost. Recimo čuveni Karusel. Videli smo ga milion puta, ali prolazak kroz isti traje, čini se, satima.

Staza je tečna, bez jakih kočenja, sa brzim krivinama i dugim pravcima. Što brže voziš, tolerancija na greške je sve manja. Ograda je prilično blizu celom dužinom. Korekcije grešaka su moguće, ali ne možeš očekivati čudo. Mi nismo mogli da postignemo te brzine, ali za početak smo se kretali dovoljno brzo.

Nakon svakog završenog kruga, nalazili smo se opet na parkingu kod Devil’s Dinera i onako usplahireni, kao male devojčice, jedni drugima opisivali šta smo to doživeli. Već posle drugog ili trećeg kruga, naše vožnje su postajale sve bolje i bolje, osećali smo se rasterećenije.

Broj krugova koji smo ostavljali iz dana u dan iza sebe nije bio bog zna kakav, od četiri do šest krugova smo ukupno odvozali. Imajući u vidu da je staza trunku ispod dvadeset kilometara, onda shvatite da su automobili prešli u proseku 100 km pod punim gasom ili kočenjem. Niko nije dobio manje od svog automobila nego što je očekivao. Štaviše, prilično smo ponosni na naše mašine.

Krugovi su bili nestvarno zabavni, a male "konjaže" nekih od naših autmobila nisu predstavljale bilo kakvu prepreku. Aki je iz kruga u krug sve bolje i brže vozio, a jugo ga je "pratio" u stopu i radosno ispaljivao višak goriva pucajući kroz auspuh.

Naša najveća greška bila je zajednička ideja u glavi da ćemo tokom odmora obići još nešto. Blizu je Belgija i Spa, tu je prelepi Keln, jezera, ugašeni vulkani… Jok. Mozgali smo, pravili planove i uvek završavali na stazi. A uvek smo imali šta da vidimo i čujemo.

Jedan dan nas zove Boosted Boris, drugi dan idemo na karting, treći dan večeramo kod Sabin Šmic u restoranu, vozimo bicikle oko staze, oteramo nadobudnog Šmija i njegove milione u tri lepe… Možda smo najbolje sate proveli sedeći na pumpi, pred sumrak, gledajući kako užasi na četri točka prolaze pored nas. Mi pijemo piva i kao nismo impresionirani.

Ma važi, mozak smo spalili od zvukova i prizora, a dani su proleteli.

Povratak

Ubeđen sam da nikada nećemo uspeti da sve ono što smo doživeli prenesemo rečima. Uostalom, nešto treba i da ostane među nama. Ono što na kraju možemo da uradimo jeste da vam damo i par saveta.

1. Ekipa je najbitnija stvar u celoj priči. Automobile morate da volite i takvi ljudi treba da vas okružuju. Mi smo se smejali, lupali gluposti, sprdali se… Slengovi su padali kao kiša, ili si zema ili brt. Vikali smo i navijali u šumi za svaki prolazak našeg junaka, otklanjali sitne kvarove na trpezarijskom stolu, pravili prženice i palili protivpožarne alarme u selu.

2. Ring nije bauk i nije pakao. Ako ste svesni njegove veličine, pristupite svemu sa poštovanjem i nosite u sebi određenu dozu straha – onda vam ništa nećete biti problem. Ne prašta greške, ali ih je teško i napraviti. Tokom našeg boravka bilo je ljudi koji su i poginuli. Nije prijatno prolaziti pun gas pored iscrtanog policijskog uviđaja na stazi, ali je očigledno da je to ovde "normalno". Ako vam se auto popne uz Begaljičko brdo sa preko 100 km/h, imate dovoljno snage za super vožnju po stazi, samo se ne zezajte sa gumama i kočnicama. Ne ložite se da ste profesionalni vozač. Niste, a nismo ni mi.

3. Put može da bude naporan ako vučete automobil na prikolici. Organizujte se dobro, posetite nešto usput i odmorite se. Putevi su odlični čim izađete iz Srbije, a gužve na istim znaju da budu goleme. Spremite solidnu količinu novca, kao da idete da letujete na mestima gde ne možete da sretnete naše. Ponesite sve moguće uređaje koji će na ovaj ili onaj način zabeležiti vaš podvig. Proverite da li isti rade.

Voda sa česme može da se pije. Đubre nećete baciti, već reciklirati i sortirati. Ne budite stoka. Budite pozitivni, otvoreni i spremni na sve, jer od vas zavisi hoćete li da doživite najveće uzbuđenje u životu.

Ljudi koji su činili našu malu ekipu se mogu nabrojati na prste obe ruke. Spontano grupisani, neki više, neki opet manje planski. Ali ta ekipa je imala deset sjajnih dana, uz poneki nervozni trenutak, jer ima nas “teških”. Bilo ih je još koje bih ja rado video u celoj priči, ali ako nisu bili tamo ne znači da nisu bili sa mnom u mislima. I svima njima veliko hvala. Kao i uvek, oni će sami da se prepoznaju. Nema ih mnogo, zaista.

(www.bud3.net)