NEKAD SAM BIO NAJŽENSTVENIJA PETRUNJELA, A SAD IGRAM DEDU: Branko Cvejić o drugoj sezoni Junaka našeg doba, Siniši Paviću, unucima

Uz to je i duhovit, pa na putu do automobila, koji i na sredini osme decenije sa lakoćom vozi, ispriča kako je u njegovo vreme bila fora da momci kažu devojkama da odu iz kafića pre njih, a oni, potom, dok konobar ne gleda, pobegnu, kako bi izbegli naplatu računa.

Igrali ste i u drugim serijama Siniše Pavića, kao što su "Bolji život", "Porodično blago", "Stižu dolari", "Bela lađa"... Šta vam sa ove distance znači saranja sa njim?

- Siniša je dosta pisao i sigurno je najplodniji naš pisac za televiziju. Potrefilo se da sam igrao dosta kod njega u raznim serijama. Moram da kažem sa velikim zadovoljstvom. Veoma mi je ležalo to što on izvanredno napiše dijaloge i što uvek ima sjajan zaplet.

Trudio sam se uvek da mu vratim to što je divno napisao i odigram sve kako treba. Počeo sam kod njega kao tinejdžer, a završio kao deda u "Junacima našeg doba". Moglo bi se reći da sam napravio pun krug. Mnogo sam voleo "Porodično blago", koju smo snimali pre više od dvadeset godina. Lister je verovatno najpozitivnija uloga koju sam igrao kod Pavića. Ima uloga koje vam pamte, po kojima ste prepoznatljivi. To se vidi na raznim mestima, recimo na pijaci. Često idem na Kalenić, i tačno znam da li je serija uspela kada počnu da me ispituju. Iz "Porodičnog blaga" je i danas ostalo pitanje da li je u dušeku bilo para ili nije.

Pavić uvek skicira naše društvo i pokazuje nam kakvi smo zapravo. Koje poruke ste otkrili u njegovim slikama?

- Divno je kada neke teške teme kažete na duhovit način, kao što Pavić i radi u svojim tekstovima. Siguran sam da "Junaci našeg doba" nisu samo humoristička serija. Nijedna njegova serija nije. Uvek mi se čini da je on sjajno pogađao naše naravi. Nikad nije suviše zamračio priču, već je osvetlo divne karaktere našeg naroda... Koji su često veoma ružni. Šta god da sam igrao, hteo sam da lik bude simpatičan, da ga publika voli.

To nije bilo lako, ali Pavić tako napiše. Skoro svi njegovi junaci koje sam tumačio bili su simpatični polukriminalci sa nešeg podneblja. Bio sam veoma radoznao u svemu šta sam radio, i kao glumac i kasnije. Zanima me da istražim ko smo i šta smo mi. Siniša je uvek sjajno istraživao, i mogu samo da mu se zahvalim za ono što je napisao. Često pomislim da je nešto pisao za mene. Verovatno nije, ali se namestilo.

Svojevremeno vam je serija "Grlom u jagode" donela ogromnu slavu. Da li televizija i dalje ima takvu moć?

- Ima ogromnu moć. Sada ima mnogo serija, ne znam da li ljudi mogu sve da prate. Nekada je bio jedan kanal, drugi program televizije počeli smo serijom koju pominjete. Sve je bilo drugačije i u ono vreme nije odmah bilo repriza. Tek posle pet godina ponovo su emitovali "Grlom u jagode". Najinteresantnije mi je bilo da nešto gledam zajedno sa publikom. Televiziju gledate kod kuće, sami ili sa najbližima. A zanimljivo mi je da vidim percepciju ljudi kada ih je više, kada je film, recimo. Pre nekoliko godina organizovali su projekciju filma "Jagode u grlu" i razgovor o njemu. Mislio sam da će doći samo matorci i da se mladima to neće dopasti, ali nije tako. I posle svih ovih godina uvek su nešto novo nalazili u tome.

Šta nalazite kao posebno značajno na vašem umetničkom putu?

- Uvek kada se setim nečega, ako je nešto bilo uspešno, sećam se samo lepih stvari. Ako je neuspešno, onda mi je sve bilo teško. Mislim da sam sa velikim zadovoljstvom lako prošao kroz sva ta snimanja, kroz sve te serije. Nikad nisam mogao da razumem kada kažu da su gluma na filmu i gluma u pozorištu potpuno različite. Nije tačno - gluma je gluma. Ako si ti istinit, ako je to istinito, otprilike si pogodio. Mislim da sam sve radio na intuiciju. Jedina stvarna razlika u pozorištu je što odmah znate da li nešto funkcioniše ili ne. Izađete na scenu, i tu je sto, dvesta, petsto ljudi, i odmah vidite. Na filmu i seriji je malo drugačije jer vas neko drugi izmontira, ali već i na samom snimanju se vidi da li je to dobro ili nije.

Šta vam daje gluma i da li nešto oduzima?

- Meni daje veliko zadovoljostvo. Bio je jedan period u kome svojom odlukom nisam ništa igrao - kada sam bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Snimao sam, doduše, ali nisam hteo da igram u pozorištu, mada je bilo glumaca-upravnika koji su to uspevali. Jedanput sam pokušao nešto da igram u drugom pozorištu, i to je bilo strašno. Non stop sam bio na telefonu, pa sam prekidao probu jer me jure... Morate da budete opušteni, koncentrisani samo na to što radite. Baš u ovoj seriji "Junaci našeg doba" bio sam slobodan da razmišljam samo o tome. Nisam imao u isto vreme dva snimanja, što se glumcima često dešava, ili trče sa probe na snimanje i obrnuto. A onda kako se namestilo, imam troje unučadi, prema tome bilo mi je lako da glumim dedu.

Ipak, vrlo lako se prebacujete iz lika u lik. Odakle sva ta iskustva glumcu da bude drugačiji?

- Sve je to iz života. Verovatno se setim kako bi neko to uradio drugačije. Ustvari, kako je prošao život, čini mi se da sam u svemu što sam radio igrao sebe u datim ulogama, čak i kada sam tumačio ženske uloge. Jedno vreme sam u "Dundu Maroju" glumio Petrunjelu, glavnu žensku rolu, sa velikim zadovoljstvom. Naravno da je izazov igrati žensku ulogu, ali to je divno. Bila je to jedna vrlo duhovita predstava JDP, bio sam mlad, naravno, i mogao sam lako da igram devojčicu. Kada smo gostovali u Dubrovniku dobio sam kritiku njihovog vrlo značajnog kritičara da sam najženstvenija Petrunjela koja se poslednjih godina pojavila.

Igrali ste, dakle, i suprotan pol, a šta nikad ne biste umeli?

- Ne bih umeo da budem profesor. Ne znam šta bih govorio studentima. Prvo bih im rekao "nemojte da se bavite ovim poslom, grozan je". U svakom slučaju imate puno razočarenja. Ali ne bih umeo da im objasnim kako da glume. Razne moje kolege bili su bolji profesori nego glumci. Izvanredni profesori, čiji studenti su sa akademija izlazili sjajni.

Koji cilj još niste ostvarili, a žarko želite?

- Nikada nisam tako razmišljao. Nisam bio od glumaca koji kažu "jao, kada bih igrao Hamleta", jer nisam imao takve želje. Zanimalo me je svašta, naravno, ali sam ostvario sve što sam želeo. Recimo da sam stigao tamo gde sam nameravao. Zadovoljan sam svime što sam uradio u životu. Bilo je trenutaka kada mislim da sam neku ulogu mogao bolje, ali to prođe. Ne može čovek stalno da radi kako treba.

U čemu je ključ vaše sreće?

- Otkud znate da sam ja srećan? Kad prođem pored nove zgrade JDP, vrlo sam ponosan. Znam da sam nešto malo ugradio u to. To je isto sreća, jer mogao sam da ne budem upravnik pozorišta kada se iznova pravilo. Moja je sreća da sam u određenim trenucima bio na pravom mestu. Već posle druge godine ušao sam u JDP među najsjajnije glumce te stare generacije. Nije sreća samo što igrate sa njima nego što sedite sa njima, gledate ih i slušate. Bio je to drugi deo mog školovanja, i to možda značajniji. Naša generacija, te takozvane Bojanove bebe, družila se sa Viktorom Starčićem, Milanom Ajvazom, Marijom Crnobori, Ljiljanom Krstić... I naravno je da je sreća kada vas prime ravnopravno. To me je malo i čudilo.

Šta život čini vrednim?

- Deluje kao opšta stvar, ali činjenica je da sam izuzetno ponosan na svoju decu, što je naravno najviše zasluga moje žene, ali pomalo je i moja. Ponosan sam na unuke koje gledam kako rastu. Imam dvoje sjajne dece, i drago mi je što guraju to što su smislili da urade. I drago mi je da se ne bave mojim poslom. Nemam ništa protiv toga da deca glumaca budu glumci, to je i logično, jer o tome slušaju. Moj otac je bio operski pevač, to nije isto, ali sam odmalena živeo u Narodnom pozorištu. Nedavno sam tamo uskočio u neku ulogu. Shvatio sam da mi je otac u Narodnom pozorištu pevao 50 godina i da sam dočekao da i ja igram na toj sceni. Nisam pevao, naravno, da ne pokvarim utisak.

Kurir.rs/ TV novosti