ANASTASIA ANJA MANDIĆ Manda mi je govorio: NAUČI SE DA ČEKAŠ, KO NAUČI DA ČEKA, TAJ NAPRAVI ULOGU

Kada je pre četvrt veka, odmah nakon akademije, prvi put zaigrala pred kamerom u seriji "Srećni ljudi", glumica Anastasia Anja Mandić nije maštala o televizijskoj popularnosti. Grabila je za krupnim glumačkim zalogajima u pozorištu, s kojima bi se sporadično smenjivala tek pokoja uloga u magičnoj kutiji.

Kako ste doživeli to snimanje?

- Bio mi je to prvi posao posle karantina, u kom sam, jureći za golom egzistencijom, izgubila pojam o sebi kao ženi i društvenom biću. Kada sam dobila scenario, prvo sam se pitala kako je to čudno kada u životu dođeš do tačke da preuzmeš odgovornost. Mi mislimo da je odgovornost roditi dete, ali odgovornost je i kasnije odolevati nečijem pubertetu, lažima, prevarama, izdajama... Likovi u "Azbuci" vode unutrašnje monologe kroz koje vidimo njihove tokove misli. Slični smo im, jer se i svi mi stalno preispitujemo, donosimo odluke, komentarišemo, imamo strahove, srljamo... Ova serija nas je podsetila kako svi imamo pravo da napravimo grešku. A bilo mi je zanimljivo i da se poigram sa nekom ženom koja je daleko od mene, kojoj su i privatni i ljubavni svet unutar njenog posla.

Reč je o Lidiji, jednoj od dve najbolje prijateljice glavne junakinje. Mnoge je vaš odnos u seriji podsetio na motive američke serije "Seks i grad".

- Nije nam bila referenca. Trudile smo se da oživimo žene sa našeg podneblja koje se okupljaju kada su u problemu. Opet, svaka ima svoj trenutak kada tone i neće da je ona druga vidi. Sve je stvar iskušenja. Dođeš u godine kada te stalno život kuša i na to moraš da imaš neku reakciju.

Znače li vam inače u životu ti razgovori sa drugaricama?

- Naš socijalni kofer ono je što imamo. Prijatelji su moja prva linija odbrane. A ne služe prijateljstva samo za zabavu. Zato kažem, u tom socijalnom koferu je najveća naša snaga.

Vaša Lidija je morala da plače. Kako izgleda kada glumac dođe na posao i roni suze?

- To je sve zanat koji se uči. Uvučem se u sebe, koncentrišem se na zadatak i primenim sve ono što sam učila. Ima dana kada se možda i jednom pilotu ili hirurgu ne radi, ali oni moraju da odrade veoma važne stvari, mnogo važnije nego što je moje plakanje.

I Lidija je doktorka baš kao i Viktorija u "Radio Milevi". Šta je uspeh ove komedije?

- U produkciji koja je osetila neverovatan dar Olge Odanović. "Radio Mileva" je i nastala za Olgu, koja je potom zadala stil igre i donela u nju vedar duh. Uz to, tu je i kolorit svih likova koji se pojavljuju i bude neke večite teme, ali i činjenica da je ova serija u ovim trenucima došla kao potrebna komedija. Ljudi mi se na ulici zahvaljuju na smehu.

Kakav je Svetozar Cvetković kao partner?

- Divan. Ima nemir koji je potreban kada radimo da bismo postigli taj naš turbulentni odnos supružnika koji je stalno na ivici ljubomore, a privatno on je čovek sa velikim iskustvom. Umirujući je za mene. Divno je što u pauzi pričamo neke pozorišne priče i sećamo se ljudi kojih već predugo nema. Lepo mi je kada mi ispriča neku anegdotu o Đuzi, na primer, koju ja nisam čula, što je čudno, jer ja pamtim dosta toga.

Zanimljivo je da vam se u obe pomenute serije put ukrstio sa Anđelkom Prpić. Da li je to slučajno?

- Verujem u slučajnosti i one mi prijaju. Naše druženje je krenulo od serije "Andrija i Anđelka", kada smo kliknule na nivou energije. Recimo, sa Olgom Odanović sam toliko igrala u pozorištu, a u "Milevi" smo se prvi put srele pred kamerom. A kad kolegu znaš, baš kao i njegove glumačke gabarite i šta možeš da očekuješ, stvari se lako odmotavaju.

Sa bliskom prijateljicom Dubravkom Mijatović sreli ste se samo jednom pred kamerom?

- Bilo je to u seriji "Žigosani u reketu", a volela bih da se sretnemo opet, i opet, i opet, i opet (smeh). Srele smo se u radu na jednoj predstavi u Ateljeu pre 22 godine i od tada se nismo rastale. U pozorištu igramo dosta. Dubravka je izrazito duhovita i brza glumica. Ima veštinu da improvizuje, da iznenadi kolegu tako što ubaci neku ludost, a to ništa ne poremeti. Ali, recimo, sa Aleksandrom Janković sam se prvi put srela u kadru sad u "Azbuci", a ona je moja klasna drugarica. Bila sam još uzbuđenija da vidim gde smo glumački otišle za sve ove godine.

Koji žanr vam najviše leži?

- Kad sam bila mlađa, gledala sam te podele, sad mi je sve jednako teško i jednako veliki izazov. Osećam istu odgovornost na svakom poslu. Ako se uspe za života da se igra i komedija i drama, onda si oformljen glumac.

Zbog čega "Jutro će promeniti sve" nazivate svojom najvećom ljubavi među serijama?

- Otkako sam dobila poziv da igram mamu Svetlanu i pročitala tekst, sve mi je bilo uzbudljivo. Od toga kako se zapravo ništa nije promenilo na ovom podneblju za neke tridesetogodišnjake, do činjenice da mi je veliku radost donelo to što se lansiraju mladi glumci. Serija je rađena jezikom koji mi je blizak, jedna je od pismenijih serija i dramaturški i idejno. Osećali smo da je nešto drugačije i dobro.

Kako pamtite snimanje svoje prve serije "Srećni ljudi"?

- Pozvao me je reditelj Slobodan Šuljagić. Nikako mi nije bilo jasno zašto moram toliko da budem na jednom mestu umesto da, kao u pozorištu, uđem, kažem šta imam i izađem. Bila sam mlađa, puna snage i energije, a onda mi je jednog dana Milorad rekao: "Nauči se da čekaš, ko nauči da čeka, taj napravi ulogu." I to je tačno, jer cela stvar je u čekanju i, kad dočekaš, onda možeš da proizvedeš. Pošto sam se u pozorištu dosta naigrala, snimanje je nova faza mog profesionalnog života i nova faza moje ljubavi, pa sam usmerena ka tome.

Vaš pokojni suprug obeležio je i našu možda najgledaniju seriju "Selo gori, a baba se češlja", u kojoj ste i vi imali ulogu. Po čemu se sećate tog snimanja?

- Bio je to moj povratak u posao tek pošto sam rodila našeg sina Andriju, odlazak na teren i odvajanje od kuće. Unutar mene je bilo preburno, ali imala sam veliko zadovoljstvo i čast da radim sa celom tom ekipom i da snimam sa Milenom Dravić, Feđom Stojanovićem, Mirkom Babićem... Kada se prisetim s kim sam sve delila život, scenu i kadar, shvatim koliko sam bogata.

Glumci stalno ponavljaju da su ljudi od krvi i mesa, a opet, skloni smo da verujemo u magiju vašeg posla. Kako ga vi doživljavate?

- Pobrkali su nas forsiranjem toga da smo svi javne ličnosti i da moramo da budemo transparentni. U redu, možemo mi da budemo za nekoga samo zabavljači, ali mi se trudimo da budemo čuvari nekog smisla i ukusa. Mi smo kulturni radnici, od nas se očekuje da znamo lepo da govorimo, lepo da se ponašamo, da imamo svoja merila vrednosti, ali i da živimo neke obične živote. I volim što je tako, jer sve drugo bi bilo gubljenje kompasa, a ja ne volim da ga gubim. Ja sam čovek kontrole.

Jeste li sve to naučili u svojoj primarnoj porodici, pored majke i bake glumice, oca baletskog igrača i dede osnivača BDP?

- U mojoj porodici se učilo da se za pozorište gine i svoje brige i privatnost ostavim kada odlazim na posao. Moj život je moj do trenutka dok ne počnem da radim, a onda treba da napravim čaroliju i magiju drugima koji su došli i platili da je vide. U mojoj porodici se učilo da moraš da budeš sposoban i da ništa ne sme da te omete.

Jeste li osećali odgovornost zbog toga što ste ćerka Ognjanke Ognjanović i Predraga Radojkovića, kao i unuka Aleksandra Ognjanovića?

- Možda i planetarnu odgovornost i brigu, a sad vidim da sve to nije tako strašno. Ne bavim se stvarima koje nekog mogu životno da ugroze, a osećala sam odgovornost da to nije bilo normalno. Sad umem da kažem sebi "polako" i postavim prioritete, jer nije sve jednako važno.

Da li bi po vašem životu mogao da se snimi film?

- Pa, zašto bi, ne mislim da je moj život mnogo specifičan. Nema potrebe. Mada, psihijatar Fric Perls je rekao da je svaki život vredan da se o njemu snimi jedan film.

Kurir.rs/ TV Ekran Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: