KONAČNO IGRAM CRNOGORCA! Momčilo Otašević prvi put na FESTU: Dugo sam čekao da se ponovo sretnem s kolegama i BEOGRADOM

Praveći paralelu između svog odrastanja na Cetinju i stasavanja koje je imao njegov zemljak Mladen, koga je oživeo u debitantskom filmu Ivana Bakrača "Posle zime", glumac Momčilo Otašević počeo je intervju za Kurir.

Jeste li bili uzbuđeni uoči novog susreta s publikom pred velikim platnom, i to na Festu?

- Prvi put sam na Festu s filmom u kojem igram. Uz to, dugo me nije bilo u Beogradu, pa je bila prilika da se sretnem s kolegama koje odavno nisam video. Inače, uvek sam tužan kad se završi neko snimanje, pogotovo ako mi je projekat drag kao što je film "Posle zime". Dugo smo čekali da izađe, a onda se desila svetska premijera u Karlovim Varima. I kad sam pomislio da se svi rastajemo, kolega Petar Burić me je podsetio da nas tek čekaju susreti s publikom u Podgorici, Beogradu, Zagrebu... Onda sam opet počeo da se radujem. I stigao sam na premijeru knap, posle snimanja. Čudio bih se da je drugačije, da imam dva dana pre i posle premijere slobodno. (smeh) Navikao sam da je kod mene sve i uvek knap, "na nož", što mi kažemo. Ali dobro je. Stižem sve.

Koliko vam znači odlazak u Karlove Vari?

- Bili smo presrećni i ponosni, a lepo je iskustvo biti na velikom festivalu. Petar i ja smo se nekoliko dana nakon snimanja serije "Darmar" u Zagrebu sastali u Dubrovniku, odakle smo leteli za Beč, a odatle za Češku. Uz koronu, mere i neizvesnost, sve je prošlo kako treba. A i celo snimanje bilo je neizvesno, dve godine smo čekali da padne sneg zbog radnje koja se dešava tokom sva četiri godišnja doba. Na kraju smo presrećni i nas petoro nas koji igramo glavne uloge doživljavamo ovaj film kao svoj. Prirastao nam je srcu.

Film je sniman na nekoliko lokacija, ali i blizu vašeg rodnog Cetinja. Jeste li tokom rada bili nostalgični?

- Dopali su mi se scenario i uloga, kao i način razmišljanja reditelja Ivana. I uopšte, to što sam snimao film kod kuće bilo je prelepa ideja. Konačno sam igrao Crnogorca! Bio sam rasterećen i srećan jer sam dobio priliku da igram na jeziku na kom mislim. To što sam bio blizu kuće činilo je da nemam osećaj da radim, bolje od ovoga nije moglo da bude.

Imate li prijatelje u Nikšiću, gde se dešava deo radnje?

- Kolega Petar Burić je iz Nikšića, drug i drugarica s klase su odatle, a i familija s majčine strane poreklom je iz Nikšića, i okolnih sela Vilusa i Banjana.

Da li ste se navikli na Zagreb kao novi dom?

- Ne umem još da objasnim. Većinu vremena provodim u Zagrebu, ali kad kažem kuća, mislim na svoju kuću na Cetinju. U mojoj glavi je to i dalje kuća. Izmešane su sve te emocije i veliko je ludilo u mojoj glavi uz sve obaveze koje imam. Opet, otkako sam u Zagrebu, nije se do korone desilo da sam bio slobodan, da se probudim ujutro i gledam gde ću s decom da prošetam. Još nisam na pravi način ni doživeo Zagreb. Tek ću da ga otkrijem. Kao mlađi sam izlazio više i provodio se, ali još ga nisam doživeo na pravi način. Lepo mi je ovde da živim, ali mi fali da sam slobodniji. Opet, kako je sve u mom životu povezano s poslom, tako najmanje vremena imam za privatni život. Otkako su došla deca, i to malo vremena što sam imao za sebe nemam više, ali ne žalim se.

Film "Posle zime" bavi se prijateljima iz malog crnogorskog grada koji se trude da sačuvaju prijateljstva iako ih razdvajaju kilometri. Ima li paralele s vašom generacijom?

- Na prelep način bavi se prijateljstvom. Recimo, nakon premijere u Podgorici desilo se da su nam generacije koje su i po deset godina starije od nas prilazile tužne pitajući nas šta smo im to napravili. Setili su se svojih prijatelja i situacija. Ali mi smo ta deca koja su se rodila pre i posle rata devedesetih, odrastali smo tokom '90-ih, bili smo mali i ništa nismo znali, a onda kad smo stasali, otkrili smo nacionalizam i da se zbog njega dešavaju razni problemi. Onda počneš da se baviš glumom, pa naletiš na pitanja ko je ko i šta je zašto. Sve zbog nacionalizma i rata. A eto, rat nam je i danas tu. Ima jedna replika u filmu kad Petar i ja pričamo o ratu i pitamo se šta bismo radili da se zarati. Ja mu kažem: "Emigrirali bismo! Ne zanima nas." Voleo bih da ni mlade ne zanima rat.

Možete li da budete optimistični s obzirom na trenutno stanje u svetu?

- Plašim se otkako imam decu, pre toga mi je bilo svejedno. Uplašim se kad se zapitam šta ako moja deca ne budu mogla da se kupaju u Jadranskom moru jer će možda, za dvadeset godina, biti zagađeno. Došla je korona, koju niko nije očekivao, a šta ako dođe novi virus pa nastavimo život s maskama? Plaše me sve te stvari koje se događaju. Ali gledam da radim na sebi i prevaziđem strahove, trudim se da živim normalno i da učinim deci život što normalnijim.

Verovatno vam u tome pomaže vaša vesela priroda?

- Iako nisam previše hrabar po pitanju budućnosti, optimista sam i do kraja ću biti. Kad god sam u životu razmišljao, plašio se i vagao, ispalo je dobro, a dobre stvari ne menjam.

Koje doba u životu pamtite kao ličnu prekretnicu?

- Upis na glumu, koja je postala način mog života. Ne znači da glumim u privatnom životu, već baš to - gluma mi je način života. Kad sam bio mlađi, nije mi bilo jasno šta to znači, ali sada kad se bavim njome, jasno mi je. Doneo sam odluku i stao iza nje. I danas biram da li ću prihvatiti ulogu koja će me povesti na neko novo mesto gde ću da radim.

Jeste li u potpunosti sazreli i da li je tome doprinelo očinstvo?

- Sigurno da jeste. Oduvek sam znao da želim da postanem otac i bio sam spreman da će se to desiti, a promenilo me jeste.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: