GODINA BEZ DARE ČALENIĆ IZ ŽIKINE DINASTIJE! Želela je da je sahrane pored sestre, govorila mi je čuvenu repliku LJUBI GA, MAJKA

Glumica Darinka Dara Čalenić preminula je na jučerašnji dan pre godinu dana 87. godini, nakon duge i teške bolesti.

U Savremeno pozorište u Beogradu prešla je 1960. godine, a 1964. u Jugoslovensko dramsko pozorište. Godine 1974. prelazi u slobodne umetnike. Penzioniše se 1988. godine.

Na sceni je odigrala preko 40 glavnih uloga, među kojima su Puk, Hermija (San letnje noći), Izabela (Hajde da se igramo), Lizi (Bludnica dostojna poštovanja), Alison (Osvrni se u gnevu), Petrunjela (Dundo Maroje), Anžela (Iza zatvorenih vrata), Bobočka (Filip Latinović), Fineja (Mudra glupača), gospođa Šampinjon (Silom muž), Emili Dikinson (Lepotica Amhersta), Lizistrata (Lizistrata), Kolombina (Maskerata), Izota (Savonarola i njegovi prijatelji).

Na televiziji je učestvoivala u mnogim dramskim emisijama, raznim serijama, zabavnom i dečijem programu. Na filmu je odigrala veliki broj uloga (Kad budem mrtav i beo, Gospođa ministarka, Rafal u nebo, Mačak pod šlemom, Siroma sam, al' sam besan, Vetar je stao pred zoru, Čuvar plaže u zimskom periodu, Silom otac, Put oko sveta, i drugi).

Dobitnica je nagrade za glumačko ostvarenje na Sterijinom pozorju 1965. (Izota u Savonaroli i njegovim prijateljima).

Nagrađena je 2006. zlatnom plaketom i diplomom Sterijinog pozorja "za izuzetnu glumačku ličnost i pomoć mladima". Godine 1975. godine dobila je nagradu Avala filma za najbolju debitantsku ulogu u filmu Pop Ćira i pop Spira.

Od 1970. godine živela je u Americi (Njujork, Boston/Kembridž), gde je igrala u drami I. Bergmana "Persona", koju je režirao njen suprug, ugledni profesor filma na Harvardu Vlada Petrić, koosnivač i Harvardovog filmskog arhiva (Harvard Film Arćive).

U Beograd se vratila 2014. godine, gde poslednje godine života provodi sa svojim suprugom.

Od 2004. godine, ustanovljene su dve specijalne (novčane) nagrade na Sterijinom pozorju, za najbolju glumicu i glumca do 30 godina iz fonda "Dara Čalenić".

Na godišnjicu njene smrti oglasio se mladi glumac Vladan Čalija, koji je otkrio nepoznate detelje iz života velike glumice.

"Dara Čalenić i ja godinu dana pre njenog odlaska. A na današnji dan, prošle godine, prestalo je da kuca srce jedne od naših najvećih glumica, Darinke Dare Čalenić.

Imao sam veliku sreću da za prijatelje imam nju i njenog supruga Vladu Petrića, koji je bio erudita, profesor na ondašnjoj Pozorišnoj Akademiji u Beogradu, docnije profesor na Harvardu. Gledao me je u nekoj amaterskoj predstavi na Kalemegdanu, prišao mi, rekao: "Ti si vrlo talentovan za karakternu komediju." Tad mi je poklonio ručni sat. Tako je otpočelo naše druženje.

Često sam odlazio kod njih na ručak i najviše voleo da slušam Vladine seanse koje su trajale po nekoliko sati. I danas dan se živo sećam svega. Daru je mnogo voleo. Nikada nisam video tako stare ljude, a da se toliko vole i poštuju. Vlada mi je često govorio da me on i Dara vole kao svoje dete, čak su mi i džeparac davali, ali i da jedva čeka da umre, i to pre Dare. To se obistinilo. Sa druge strane, Dara je toliko žalila što ne može na noge. Išli smo i u pozorište, a leti u baštu nekog kafića, zajedno sa rediteljem Vecom Veselinovićem. Govorila bi o glumi, i to da više ne voli da glumi. Nisam to mogao da shvatim. Tad nisam mogao da razlučim da postoji život van svega toga. Počinjala bi priču o svom učitelju glume - Rakitinu, glumačkoj školi u Novom Sadu, te kako su je iz nje izbacili, o Narodnom pozorištu u Somboru, te kako su je i iz njega izbacili kao netalentovanu... O svom bratu. Dobacivala bi svoju čuvenu repliku: "Ljubi ga, majka", na moj nagovor, naravno.

Nekoliko dana pred smrt, a već je počela polako da se gubi, pitala me je: "Što mi Ružica nikad ne dođe?" Misleći na Ružicu Sokić. A Ruža je umrla 2013. godine. Znači već je počela da odlazi...tiho... i plakala bi. Držao sam je za ruke. To je bio naš poslednji susret.

Kad je umrla, javili su mi da će biti sahranjena u Novom Sadu, pored sestre. Nosio sam krst. Dare nema već godinu dana, ali ja ću je nositi u srcu. Zauvek. Danas nisam uspeo da odem u Novi Sad i zapalim sveću, ali ću to učiniti prvom prilikom. Bar toliko mogu. Takvi ljudi su obogatili moj život, umnogome", napisao je na svom Fejsbuku student glume.