IVO ANDRIĆ SE OŽENIO TEK U SEDMOJ DECENIJI, A NAKON SMRTI ŽENE, RAZBOLEO SE OD TUGE: Na današnji dan preminuo je poznati NOBELOVAC

Književnik i nobelovac Ivo Andrić preminuo je na današnji dan 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u 82 godini. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

U oktobru 1912. započinje studije u Zagrebu, odakle prelazi u Beč, gde sluša predavanja iz istorije, filozofije i književnosti.

Zbog slabih pluća i čestih zdravstvenih problema, pisac uskoro napušta prestonicu Austrije i nastavlja studije u Krakovu.

Književnik je studije završio u Gracu. U junu 1924. godine odbranio je doktorsku tezu "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine", a dve godine kasnije postao je vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu. Njen redovni član bio je do 1939. godine.

Andrić je iza sebe ostavio bogat književni opus. Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik. Prvi književni rad, pesmu "U sumrak", objavio je 1911. u "Bosanskoj vili". Tokom boravka u mariborskoj tamnici intenzivno piše prozu, a 1918. sledi delo "Eks Ponto".

Posle Prvog svetskog rata Andrić se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu. Služba ga je u ranoj fazi odvela u diplomatiju u Vatikanu, Trstu, Bukureštu, Gracu.

Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu.

Tada objavljuje i zbirku pesama u prozi "Nemiri" i pripovetke "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi", "Jelena, žena koje nema".

Uoči Drugog svetskog rata, 1939. godine, zbog neslaganja s politikom vlasti u Beogradu, napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju.

Književnu veličinu i priznatost u svetu Andriću je doneo prozni opus: romani "Travnička hronika", "Na Drini ćuprija" i "Gospođica", nastali 1945. godine, kao i roman "Prokleta avlija" iz 1954. godine.

Za roman "Na Drini ćuprija" pisac je krajem 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ivo Andrić je prvi i do sada jedini pisac sa ovih prostora koji je odlikovan ovim najvišim književnim priznanjem.

Reči Ive Andrića, mudre misli iz njegovih romana i pripovedaka svakodnevno se citiraju, nažalost i ne primenjuju. Ivo je prodreo u srž balkanskog naroda, u svu njegovu prazninu i osetio je da mu i mudrosti ne mogu pomići, zato je i zaćutao, povukao se u sebe.

Ljubavni život

Ljubavni život Iva Andrića decenijama je bio tajna, sve dok nije stupio u brak sa Milicom Babić, na čiju je ljubav čekao tri decenije. Naime, tokom života je želeo da bude što bliže Milici, ali znajući da je ta ljubav zabranjena često je bežao što dalje i slao joj pisma.

Javnosti nije poznato kada su se Ivo Andrić i Milica Babić tačno upoznali, ali se to najverovatnije desilo pre nego što je čuveni pisac i tadašnji ambasador u Berlinu dao njenom suprugu Nenadu Jovanoviću posao u ambasadi.

S obzirom na to da je bio neženja, Milicu je zamolio da bude domaćica na njegovim prijemima. Prijatelji su bili od 1939, pa sve do Nenadove smrti. Andrić im je gotovo svakodnevno slao pisma i obraćao im se sa "Dragi prijatelji", a potpisivao ih je kao Mandarin, jer je to nadimak koji mu je Milica nadenula.

Nakon gotovo 20 godina poznanstva, 1957. Nenad je preminuo, a pisac više nije znao kako da krije svoju naklonost prema Milici. Godinu dana kasnije njih dvoje su se venčali, a Andrić je otkrio da je "Jelena, žena koje nema" - zapravo Milica.

Kada se 1961. godine pojavio na dodeli Nobelove nagrade, Milica ga je pratila u plavoj haljini s velikom crnom mašnom u kosi. Nažalost, ljubav je trajala kraće od čežnje i čekanja.

Zbog teškog oblika artritisa Milica je pila lekove koji su joj oslabili srce i ono ju je izdalo 1968. godine.

"Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvijek sam tako osjećao svijet i sebe u njemu, iako nisam uvijek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorjelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja", napisao je tada Andrić.

Andrić se nakon Miličinog odlaska povukao se u sebe, izbegavao je društvene aktivnosti, a zdravlje mu je polako popuštalo. Preminuo je 1975, a njegova urna je položena u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, pored groba Milice Babić.

Postoje brojni poznati citati iz njegovih romana, zbog čega je teško izdvojiti smao jedan. Ipak, molitva iz "Znakova pored puta" se posebno istakla.

"Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj - pošto od tvoje volje sve zavisi - da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne iznevjrimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor.

Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja.

I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića želimo".

(Kurir.rs)

Bonus video: