NEŽNA SAM, ALI TO NE DAM SVIMA DA VIDE! Marta Bjelica o MOČVARI 2: Lako je i zabavno raditi s ljudima koje poznajete

Baš kao što je vođena istinskom ljubavi u svet glume zakoračila još kao srednjoškolka u rodnom Kruševcu, glumica Marta Bjelica i danas prema svojoj profesiji oseća isti žar.

Osećate li više tremu ili uzbuđenje pred emitovanje novih serija u kojima igrate?

- Nemam više tremu. Kada znam šta mogu da očekujem, imam samo uzbuđenje što će i drugi ljudi imati priliku da pogledaju šta smo uradili.

Koja rola vam je zahtevnija: Maje u "Močvari" ili Krleta u "Službeniku"?

- Svakako mi je zahtevnija uloga Krleta, jer mi se s protokom vremena otvorila mogućnost da igram i neke suptilnije i nežnije strane njene ličnosti, osim onih već uspostavljenih tokom prve i druge sezone. Lik Maje je, premeštanjem radnje iz Beograda, u službi odnosa glavnog junaka prema nekom prošlom odnosu. Njen život se svakako promenio nabolje i na svetlije, jer sada ima nešto čemu se dugo nadala i što joj pruža apsolutnu radost.

Jeste li zadovoljni glumačkom podelom u obe serije?

- Vrlo, uz scenario mi je apsolutno najvažnije s kim igram.

Kakav je Goran Bogdan kao partner, a kakav Dragan Mićanović?

- Lako je i zabavno raditi s ljudima koje poznajete, pruža vam veću sigurnost i osećaj slobode. S Draganom već nekoliko godina igram u predstavi "Uobraženi bolesnik", koja je bila moje prvo pozorišno iskustvo, pa je samo snimanje bilo prirodni nastavak tog odnosa.

"Državni službenik" vam je doneo rolu ratoborne operativke BIA. Kako je to biti žena na takvom položaju?

- Pretpostavljam da nije nimalo lako. Biti žena na položaju je sasvim sigurno teško, moja pretpostavka je da to moraš da voliš, a ne da te to čini žrtvom. Ali moram priznati da me te teme ne zanimaju preterano na taj način. Nastojim da me ništa ne dovodi do toga da se osećam ugroženom. Ako se tako osećam, znači da nisam na pravom mestu ili među pravim ljudima.

Još nakon filma "Izgrednici" za vašu rolu su rekli da je jedna od najjačih ženskih likova u srpskom filmu. Prija li vam ta etiketa?

- Ne znam ni šta ta etiketa tačno znači, a i nisam ljubitelj etiketa bilo koje vrste. Sama taj lik ne doživljavam jakim, naprotiv. To je osoba koja je razmažena, ambiciozna, isfrustrirana, prilično sebična i agresivna, koja pati od nedovoljno ljubavi i pažnje. To ne znači da nema i drugu stranu. Međutim, to što naizgled deluje kao jačina, posledica je nekog intenziteta i odbrambenih mehanizama koje ima kako bi opstala. Ljudi mešaju borbenost sa snagom. Jačina valjda leži u tome da ne pokušavate da sakrijete svoju krhkost i slabosti.

Priželjkujete li neku komediju ili možda još nežnije - romantičnu komediju na velikom platnu?

- Zašto da ne! Ja sam izrazito nežna, samo što to nije stvar koju dajem svima da vide.

Mnoge vaše kolege žele saradnju s Milenom i Olegom. Kako ste je vi doživeli još na početku karijere u "Otadžbini"?

- Doživela sam kao nešto najlepše što je moglo da mi se desi. Bila sam student druge godine FDU kada sam bila na kastingu, i to je bio moj prvi angažman.

Da li vam je i koliko tada pomogao kolega Vuk Kostić?

- Pored Vuka, pomagali su mi i Milica Mihajlović, Bojan Žirović, Anita Mančić, Nebojša Glogovac... I to najpre svojom igrom u kadru, čime su me tretirali sebi ravnom, a to je najveći vetar u leđa mladom glumcu koji prvi put staje u kadar s njima.

Kažu da je Milena majstor za pisanje ženskih likova i da ih je upravo ona vratila na velika vrata na televiziju i film. Kakav je vaš utisak?

- Milena Marković je majstor pisanja. Mislim da bi bilo divno da jednog dana i njeni scenariji budu dostupni za čitanje. Milena vas ubaci u svoj svet posle tri rečenice. Lako je čitati i ostavlja toliko toga u vama posle pročitanog. Preporučujem njen prvi roman, koji je ujedno i dobitnik ovogodišnje Ninove nagrade.

Smatrate li da se hiperprodukcija serija desila u pravo vreme kada je i vaša karijera u usponu?

- Nisam sigurna da moja karijera prati tok hiperprodukcije, niti osećam da sam deo tog uzleta. Ali svakako mislim da je dobro što imamo konačno spisak najrazličitijeg karaktera. Jedino bih ponekad volela da su neki dobri projekti bili više finansijski podržani kako bi mogli da odu "do kraja", da budu na nivou u svakom mogućem segmentu. Ali... Moralo bi malo više da se misli na duže staze, a mi smo trenutno u fazi grabljenja, kako u životu tako i u našem poslu.

Važi li i dalje vaše pravilo da se snalazite bolje na filmu, ali da bez pozorišta ne možete?

- Verovatno je važilo za taj trenutak kada sam to izjavila. Sada nemam tako striktnu definiciju. Otkrivam, na svu sreću, i mnoge druge stvari koje me zanimaju što se glume tiče, pa sam tako odnedavno počela i da se zanimam cirkusom i odatle crpim veliku inspiraciju.

Kako je došlo do toga da postanete stručni saradnik za scenski pokret na FDU?

- Prilično jednostavno. Moj dragi profesor Ferid Karajica me je pozvao kada se otvorilo radno mesto na predmetu scenski pokret, prvo kao studenta demonstratora, što je dalje rezultiralo saradničkim mestom. Na moje veliko zadovoljstvo, nedavno sam postala i docent. Velika je privilegija raditi s mladim ljudima na našem najprestižnijem fakultetu u državi kada je gluma u pitanju.

Zanimljivo je da ste u vreme kada ste snimali prvi deo "Močvare" predavali Jani Bjelici, koja vam je i rođaka?

- Nismo se poznavale pre Janinog studiranja, tako da ta situacija na fakultetu nije bila nimalo čudna ni za jednu ni za drugu. Tek nakon snimanja ušle smo u trag našoj krvnoj liniji, jer su ljudi počeli da postavljaju pitanja, poneseni utiskom da ličimo, pored evidentno istog prezimena. Sad je situacija još bolja. Jana mi više nije student, a saznala sam da imam sestru glumicu. Mogu da se hvalim.

Smatrate li da živite preko reda neka iskustava kroz likove koje tumačite?

- Ako i živim preko reda, to nema baš nikakve veze s likovima koje tumačim. Više ja unosim svog nereda njima, nego oni meni.

Koliko vam u glumi pomaže odrastanje u dve različite sredine kao što su Kruševac i Budva, a potom i Beograd kao treća?

- Svakako mi je pomoglo u kontekstu neke samostalnosti, slobode i želje za nečim nepoznatim i drugačijim, za stalnim promenama, kretanjima, za novim ljudima i nepoznatim predelima. Zahvalna sam svojim roditeljima što su imali hrabrosti da trče u nepoznato. Sigurno su mi pomogli.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: