BRANKA PETRIĆ: Bekim bi danas, gledajući sukobe, rekao: Zar je moguće da ponovo imamo rat i DA ČOVEČANSTVO NIŠTA NIJE NAUČILO

Kad se prvi put pojavila knjiga "Blistavo i strašno", Bekim nije želeo nikakvu promociju. Dao je samo jedan intervju i snimljeno je nešto za TV B92, pa je tako i sačuvana njegova recitacija pesme "Čovek peva posle rata". Sada isto ne bi pristao na bilo kakve razgovore. A ja, evo, pričam. Govorio mi je da čuvam vedrinu i svoj pogled na svet, pa evo, dragi Bekime, zato i pričam o knjizi.

Branka Petrić, osim o knjizi, govori i o godinama provedenim u braku s čuvenim glumcem, kojeg domaća i svetska publika pamti po veličanstvenim ulogama u "Skupljačima perja", "Specijalnom vaspitanju", "Avanturistima"...

Na početku razgovora ona kaže da joj je mnogo drago što Fehmiuova autobiografija ponovo izlazi, ovoga puta u izdanju "Lagune".

Sam Bekim Fehmiu je za dva dela te svoje knjige govorio da je to nešto najvažnije, najlepše i najznačajnije što je uradio u životu...

- Život je stvar ukusa. Tom rečenicom završavam priču o Bekimu i meni u čuvenoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta "Rođeni u YU". Zašto ta rečenica iz Vedekinove predstave "Buđenje proleća"? Glavni junak izgovara tu rečenicu pre nego što će izvršiti samoubistvo. Meni je ta rečenica postala potpuno jasna posle Bekimovog čina odlaska sa ovog sveta. On se dosta ranije povukao iz javnog života.

Njegovo biće nije više moglo da podnese užasnu antialbansku propagandu, teško mu je padalo što je počelo da se urušava sve ono što je za njega bilo sveto, plemenito i što je imalo neku misiju da bi svet bio bolji i lepši. Povlači se, a kasnije prekida i internacionalnu karijeru. Poslednje što je trebalo da snima je film "Derviš i smrt", koji su snimali Italijani, a onda je odbio i to i sve je bilo gotovo. Igrao je Homerovog Odiseja, koji u jednom momentu, na pitanje jednookog diva - kojeg oslepljuje, a koji mu je pre toga pojeo nekoliko drugova - "Ko si ti?", odgovara: "Ja sam niko". Ponekad, Bekim je govorio da je niko. A šta znači to njegovo - niko? "Ne zanima me ovaj svet, ovakav kakav jeste, koji nikako nešto da nauči i da se menja nabolje." Ali, eto, napisao je ove knjige "Blistavo i strašno", za koje je rekao da je nešto najvažnije što je uradio u životu. Ono najvažnije, kad se bavimo umetnošću - to, nažalost, za pozorište možda uvek ne važi koliko važi za film, televiziju i književnost - jeste šta će ostati kao vrednost kad prođe sito vremena.

Kako je nastajalo "Blistavo i strašno"?

- Knjigu je pisao s velikim trudom. Osamdesetih godina je počeo da piše. Ja sam stalno nešto pisala, a on nikada pre toga. Odjednom, vidim ga kako sedi u fotelji, u krilu drži štafelaj i nešto piše. On je, inače, pre toga završio svoju fazu slikanja, čemu je bio potpuno posvećen - a svemu što radi se posvećivao do kraja - čak je dobio i pohvale od nekih likovnjaka. Kada sam pročitala što je napisao, rekla sam mu da mora da nastavi da piše. Ja sam mu uvek bila prvi čitalac, to mi je bilo veoma lepo, sveže i, iako smo već toliko godina proveli zajedno, otkrila sam neke nove stvari.

On je ovom knjigom podigao spomenik Prizrenu, kog je opisao sa svim njegovim lepotama. Ali pre Prizrena, knjigom je podigao spomenik svojoj porodici, pre svega majci, koja je ostala sa osmoro dece, podigla ih i svi su postali fakultetski obrazovani.

Kako je doneo odluku da se krajem osamdesetih povuče sa domaće scene i iz javnosti?

- Teško mu je palo povlačenje sa domaće scene. To je bilo 1987/1988. Posle te njegove odluke kao da je neko umro, u našoj kući je bilo sedam dana tišine. Tišina je bila jača od reči. Nije imao ni 60 godina, tek su ga čekale najbolje karakterne uloge... I odjednom, to više ne postoji. Ja znam koliko je pozorište lekovito, koliko je divno kad čovek radi, kad istražuje... A šta je tek na internacionalnom planu mogao da odigra... Znate, to je bilo kao da se nešto preokrenulo i počela je nova vrsta života. A on je bio od onih ljudi koji, kad nešto odluče - to je to.

Posle je snimio samo još "Tristana i Izoldu" 1992. godine, to su Italijani snimali. I onda je rekao: "Gotovo je, ne zanima me ni internacionalna karijera, ni bilo šta... Sve je užasno, ne želim više da radim." U javnosti se pojavljivao kada bi me čekao posle mojih predstava. Išao je u pozorište, prisustvovao je generalnim probama predstava, ali na premijere nije dolazio. Posle mnogo godina, kada sam dobila ulogu u nekoj seriji, kaže meni spisateljica da će se u seriji pojaviti lik koji će biti moj dečko i kako bi bilo divno da to igra Bekim. Ja dođem kući i ispričam mu to, kaže on meni: "Brano, nema tu komentara".

Je li istina da vam je do poslednjeg dana govorio: "Sedi prekoputa mene, hoću da te gledam"?

- To je tako bilo. To je istina. To sam izjavila još dok je on bio živ. Ponekad mu kažem da nemam vremena, a on kaže: "Ne, ne, sedi prekoputa..." Ja sednem, pa pomalo koketiram. Inače, nikada nisam propustila priliku da mu dam kompliment, kao ni on meni. Mislim da je to jako važno, jer, pazite, vreme prolazi, menjamo se, godine idu... Moraju ostati ljubav, razumevanje, podrška, morate postati najbolji prijatelji s partnerom... Ako toga nema, onda ništa drugo ne vredi.

Razumeli ste njegovu odluku da izvrši samoubistvo i tako napusti ovaj svet 15. juna 2010?

- Nije to bilo takvo iznenađenje. Kad se sve ono dešavalo devedesetih, a sedite u fotelji i gledate najstrašnije stvari... Nemoćni da nešto uradite, a znate da to ništa nije u redu... Bilo je teško sve to podneti. Neko će otići kao što se spalio Jan Palah, kada je krenula invazija na Češku, bilo je ljudi koji su se ubijali zbog ideje... Ponekad je i on o tome govorio, čak i razmišljao o tome.... S druge strane, način na koji je on živeo i kako je shvatao svet oko sebe, možda najbolje pokazuje to što je u svojoj knjizi citirao Seneku: "Vlast nad samim sobom je najveća vlast". On je imao vlast nad samim sobom. Kad je smatrao da to treba uradi - uradio je. Pa mnogi ljudi bi to učinili, ali za to treba hrabrosti.

Ostavio je oproštajno pismo...

- Da, to je bio jako dobro izrežiran momenat odlaska. Da sve bude jasno, da se ispoštuje i estetika samog čina... To je bila vrhunska estetika odlaska. Kad se to desi, mnogi ljudi imaju potrebu da vam ispričaju za svoje slučajeve, tako sam i ja saznala za mnoge slučajeve, jedna mi je prijateljica rekla: "Moj tata je pucao sebi u lice", to je strašna slika... A kod Bekima je bio samo jedan mali ožiljak na slepoočnici, a lice mirno i lepo.

Njegov pepeo je prosut po prizrenskoj Bistrici. To je njegova želja?

- Da. Mi smo odavno o tome pričali. Moja deca znaju - moj pepeo će ići u more, njegov je otišao u Bistricu, a svaka reka se uliva u more, pa ćemo se naći.

Uprkos svemu, vedri ste...

- Od mame sam nasledila vedrinu, optimizam, to da se uvek misli samo lepo... Možda mi je to pomoglo da shvatim kako u životu treba primati najteže situacije. A niko nije pošteđen muka, bola... Znate kako kaže Nobelovac Singer - život treba preživeti. Treba tražiti mnogo od sebe, a od života - koliko ti sam život dozvoli i da.

Na kraju, danas opet imamo rat u svetu, verovatno bi Bekim Fehmiu i to teško podnosio...

- Bekimu bi sad sve ovo teško palo, on bi, gledajući ove sukobe, skočio i govorio: "Zar je moguće da ponovo imamo rat i da čovečanstvo ništa nije naučilo?" Nema mislećeg čoveka koji se ne upita kako da svet ne nauči nešto iz onoga što je bilo skoro. Vidimo da se vodi jedan strašan rat, gde ljudi ginu, ponovo imamo izbeglice... Kako te vođe ne mogu da izgube svoj ego? Zamislite da vođa neke velike nacije izađe i kaže: "Ma, baš me briga što nisam više najjači, hoću da čuvam svoj narod"...

Kurir.rs/ Boban Karović

Bonus video: