RADUJEM SE ŠTO ĆU PONOVO DA RADIM S BJELOGRLIĆEM! Miloš Biković o novoj komediji Hoću muža, MIHALKOVU i nastavku SENKI

Iako dvanaest godina možda nije naročito dugačak period, u slučaju karijere glumca Miloša Bikovića utisak je drugačiji.

Paralelno s probojem na rusko tržište, koje je počelo ostvarenjem Nikite Mihalkova "Sunčanica", Miloš je oživljavao značajne uloge u domaćoj kinematografiji, baveći se paralelno produkcijom veoma uspešno. Iako mu publika jednako veruje kad je opasan momak, ni uloge romantika nisu mu strane. Nakon činjenice da je pre dve godine učestvovao u ruskom najgledanijem filmu svih vremena "Sluga", čini se da je i komedija žanr u kom se i te kako prepoznaje. Novi dokaz, ostvarenje "Hoću muža", stigao je pred sud domaće publike.

Da li vam je drago što je ovaj film svoj život u Srbiji počeo baš na jubilarnom 50. Festu?

- Jeste, jer je Fest jedna od naših vodećih kulturnih manifestacija.

Mnoge vaše kolege kažu da je najteže nasmejati publiku, a opet, igrali ste u komediji "Sluga", najgledanijem ruskom filmu svih vremena. Znači li to da ste u komediji na svom terenu?

- Jeste to neki pokazatelj da umem da postojim u komediji. Ona je zahtevan žanr jer je, osim uverljivosti i svih onih elemenata koje zahteva drama, potrebno da imate i smisla za humor i tajming. Ne dešava se uvek da su glumci koji su na platnu dobri komičari i u privatnom životu duhoviti, tj. ne dešava se da uvek umeju tu duhovitost da ispolje u svojoj svakodnevnoj komunikaciji, ali definitivno govori o tome da imaju smisla za humor.

Ima li prostora da se glumci na setu, dok stvaraju komediju, zabave?

- Ima, pogotovo u scenama u kojima se malo improvizuje, pa to ispadne smešno i često se desi ono što se zove "blupers"- da se glumci zasmeju u kadru, pa moraju da ga snime ponovo. Zabavno je snimati komediju.

U filmu "Hoću muža" igrate profesora psihologije. Koliko se uopšte uživite u profesiju svog lika dok ga stvarate?

- Udubljujem se u onoj meri u kojoj ona utiče na moj lik. Profesor psihologije u ovom smislu jeste za mene bio interesantan jer je to čovek koji se bavi osećanjima i ponašanjem ljudi, a sam se ponaša kao idiot.

Deluje da vam je učešće u seriji "Hotel Eleon", a kasnije i u filmu "Hotel Beograd", izuzetno prijalo i da su Rusi veoma daroviti za stvaranje komedije. Ima li sličnosti s radom kod nas u ovom žanru?

- Ruska komedija jeste nešto što je u poslednje vreme počelo da dobija prepoznatljivost. Svakako, za mene je ta uloga u seriji "Hotel Eleon", koja je nastavak serije "Kuhinja", bio značajan i važan korak za karijeru u Rusiji. Bila je to prva moja velika komična uloga u Rusiji i jedna od onih koje su mi donele prepoznatljivost kod šire publike tamo.

Divno ste jednom opisali kako je počela vaša saradnja sa Nikitom Mihalkovom. Verujete li i dalje u to da je sve stvar sudbine i božjeg čuda, pa i to što je snimanje počelo baš na vaš rođendan?

- Verujem da je to neka sinergija rada i mešanja sila odozgo, a to što je počelo snimanje na moj rođendan jeste simbolično i za mene intimni dokaz da mi je to bio dar, poklon.

Ako pričamo o vašim počecima pred kamerom, može li da se kaže da su Pavićeve serije "Stižu dolari" i "Bela lađa" bile odskočna daska, a Bjelogrlićevi filmovi "Montevideo, bog te video" i "Montevideo, vidimo se" pravi početak karijere?

- "Montevideo" je početak moje profesionalne karijere glumačke, on me je afirmisao i otvorio vrata. Ne mora uvek da bude slučaj da dete koje se bavilo glumom i igralo u nekim filmovima postane glumac. To nije pravilo.

Filmovi "Južni vetar" i "Južni vetar: Ubrzanje 2" prikazali su vas i kao opasnog momka. Da li je veća hrabrost ili ludost što niste imali kaskadera za neke opasne scene na motoru?

- Volim da učim, stičem iskustva i isprobavam nove stvari, pa se trudim da scene koje mogu uradim sam da bi bile uverljive. I maksimalan broj scena i jesam sam snimio, osim onih u kojima sam mogao da ugrozim život kolega ili sopstveni, njih sam prepustio kaskaderima.

Prošla je decenija otkako ste se pojavili u ulozi velikog srpskog matematičara Mihajla Petrovića Alasa u filmu "Šešir profesora Koste Vujića". Često se reprizira i uvek iznova budi emocije, po čemu pamtite Berčeka tada, a po čemu u "Južnom vetru"?

- Velika je čast i radost što sam imao prilike da radim sa Berčekom. Pamtim jednu anegdotu sa snimanja "Južnog vetra". Snimali smo poslednju scenu u bolnici u kojoj sam u liku Maraša prikačen na aparate dok mi Berček u ulozi Crvenog preti. I sve vreme nešto pišti, čuje se neki aparat. Prekidali smo scenu nekoliko puta, a onda pozvali sestru da nam kaže šta je to i da li može da se isključi. Objasnila je da sam prikačen na aparat za merenje pulsa i pritiska i da on pišti jer imam naglo skakanje pulsa i pritiska. Shvatili smo da Maraš zaista proživljava ono što Crveni govori, jer je tako ubedljivo i uverljivo. Ono što je moj lik trebalo da proživi, moj organizam je zaista proživljavao i doživeo traumu. Obojica smo shvatili koliko duboko ono što glumac doživljava na sceni prolazi kroz njegovo telo.

Uloge dobijate u ostvarenjima koja po nepisanom pravilu postanu izuzetno nagrađivana, kakav je i film "Balkanska međa". Da li je veća odgovornost bila raditi po scenariju baziranom na istorijskim činjenicama ili što je to bio vaš početak bavljenja produkcijom?

- I jedno i drugo je donelo odgovornost. "Balkanska međa" je za mene bio projekat oko koga sam mnogo brinuo i mnogo energije uložio u to da ispadne što je moguće bolje.

Da li je neminovno da se glumci u nekom trenutku upuste u produkciju i režiju?

- Nije. Glumci nekad ostanu glumci do kraja života, ali je i bavljenje režijom i produkcijom prirodno i nije nelogično. Postoje mnogi primeri uspešnih preplitanja, kao što su kod nas Bjelogrlić ili Gordan Kičić, a potom Mihalkov, Mel Gibson, Klint Istvud...

Kako je to bilo biti Josip Broz Tito u "Senkama nad Balkanom"?

- Bila je to više pojava nego uloga. Ako budem imao prilike da u nastavku igram i da se više posvetim toj ulozi, onda ću moći više da kažem. Svakako se radujem tome da ponovo radim s Bjelogrlićem.

Kurir.rs/ TV ekran Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: