BOEM SAM I VIŠE OD TOGA: Marko Janketić o MOČVARI, druženju s GORANOM BOGDANOM, slavnom ocu i zašto za sebe kaže da je DIPSOMAN

Prošlo je više od dve decenije otkako je glumac Marko Janketić odigrao prvu ulogu na filmu, čemu je prethodilo odrastanje u pozorištu. Jer, kao dete glumaca, od svojih roditelja imao je prilike da uvidi sve lepe strane svoje profesije, ali i one loše, o kojima danas, kako kaže, ne razmišlja previše.

Trenutno ga gledamo u drugoj sezoni kriminalističke serije "Močvara", koja je nastala u saradnji Telekoma Srbija i produkcije "Fajerflaj", i to kao pevača koji je svojim glasom osvojio srca publike.

Koliko vam je blizak svet Srđana Karana?

- On je jedan tragičan i nesrećan lik koji potiče iz radničke porodice. Majka mu je bila kuvarica, a otac pijanac. Detinjstvo mu je obeležio izbeglički kamp u kojem su živeli. Sticajem okolnosti ima sluha i tu je video šansu da zaradi, postane popularan i promeni svoj život. Ambiciozan je i pokušava preko žene da dođe do statusa. Porodica Garčević, iz koje potiče njegova supruga, ugledna je. Međutim, čak ni nakon sklapanja braka on nije prihvaćen kao ravnopravan član. Svoju tugu pokušava da nadoknadi ženama, alkoholom, pićem i kockom, ali to ne ide baš tako. Ljubav je kategorija u koju mora da uloži. Srđan je loš tip, pokvaren, spreman skoro na sve, a poreklo toga je upravo nedostatak ljubavi, koji ga prati ceo život, i potreba da bude prihvaćen u društvu. Estradni svet je uzbudljiv i mračan. Posao muzičara nosi sa sobom neku tugu, a pevači koji su napravili velike hitove bili su boemi.

Jeste li vi boem?

- Više sam od boema, čovek sam od derta i sevdaha. Ja sam dipsoman, to su ljudi koji piju i ubijaju se od alkohola, pa onda odluče da mesecima ne piju. Sad sam u toj fazi, ovo je moj period discipline (smeh).

Otpevali ste dve pesme za potrebe serije. Kako su kreatori Milena Marković i Oleg Novković došli na ideju da to budete baš vi?

- Odranije sam im poznat, već treći put sarađujemo. Kad sam završio akademiju, radili smo film "Beli, beli svet", u kom smo pevali Nebojša Glogovac, Hana Selimović, Uliks Fehmiu i ja. Umeli smo da se zarakijamo u kafani nakon snimanja i tom prilikom zapevamo. Nisam ranije ispoljavao svoje pevačke sposobnosti. Volim da pevam i volim kafanu, volim dobru tamburicu. Poznajem mnogo ljudi sa estrade i nije mi bilo teško da razumem taj posao.

Šta najviše volite da zapevate?

- U duši sam roker, a pomalo i panker. S druge strane, volim i dobre narodnjake, najviše balade, Tomu Zdravkovića, Džeja, Sinana Sakića. Slušam i džez, klasiku, bluz, nisam kategoričan u muzici. Pank je izvorno vrsta pobune, a ja nosim tu crtu u sebi, nisam poslušan, ne pripadam mentalitetskom klišeu podanika. Na klasici sam odrastao, a s početkom proleća volim da slušam džez i pijem vino.

Od koga ste nasledili sluh?

- Niko u porodici nije se preterano isticao, ali svi smo na neki način muzikalni. I otac i majka imaju sluha, ali nisu neki naročiti pevači. Mama je završila jednu od najprestižnijih škola baleta u Lenjingradu, od malih nogu bili smo okruženi muzikom i slušali klasiku. Mlađa sestra je završila nižu muzičku školu i svira gitaru i klavir, fenomenalno peva. Često smo slušali ploče, mama nam je, kad smo bili mali, puštala "Ođilu" i voleo sam tu muziku.

Da imate priliku da snimite pesmu, šta biste zapevali?

- Prelepo mi je bilo u studiju sa Sašom Miloševićem Maretom dok smo snimali numere za "Močvaru". Pesma u sedmoj epizodi je divna balada, puna emocija. Lično, nemam želje. Imam nekoliko kafana u koje izlazim i gde, kad se gosti raziđu, zapevam s društvom.

Ko je od kolega glumaca najbolji pevač?

- Mnogi glumci su talentovani za muziku i teško mi je da izdvojim nekog. Milan Vasić odlično peva, zatim Anđela Jovanović, Dragana i Sloboda Mićalović, Slaven Došlo... Pevači vole da glume, a glumci da pevaju, to je neki paradoks.

Pamtite li neku anegdotu sa snimanja "Močvare"?

- Serija je snimana u kaštelu u kojem smo i bili smešteni. Glumci snimaju između 10 i 14 sati, a za vreme pauze se odmaraju. Zanimljivo je kako sam budio Gorana Bogdana. Mislim da biste taj snimak skupo platili, ali ga nećete dobiti. Uletim u sobu, isprepadam ga kako kasni na set, a on skoči. Lepo smo se družili. Ovo je bilo jedno od izazovnijih snimanja koje sam imao.

Snima se i nova sezona serije "Ubice mog oca".

- Biće prezanimljiva, mislim da će se publici baš svideti. Ne bi ni opstajala da je ljudi ne vole. Napravili smo veću pauzu zbog korone, ali vraćamo se u velikom stilu. Uvek sam se pitao kako je glumcima koji snimaju serije od više sezona, a sada sam shvatio da je to veoma lep osećaj. Na setu smo postali porodica, lepo smo se uhodali i lepo radimo, sve teče.

Vaš lik Mirko Pavlović je pozitivac. Da li će i u novoj sezoni ostati isti?

- Mirko je ispravan tip, poštenjačina. Porodičan čovek koji je razapet između posla punog stresa i porodice koja je mnogoljudna. Kao glumac, razvijao sam se uz tu ulogu. A on će napredovati u novoj sezoni.

Da li vam je on obeležio karijeru?

- Mirko je ostavio težinu i trag u mojoj karijeri, ali ja sam gladan novih uloga i izazova.

U filmu "Toma" igrali ste Miku Antića. Kako je biti u cipelama velikog pesnika?

- Stari sam ljubitelj poezije. Otac je preneo na nas tu ljubav. Mika je bio fantastičan tip, pesnik i pomalo, čini mi se, slikar, čast mi je bila da igram baš njega. Biće ga više u seriji koja sledi. Mika je s Tomom bio saputnik po čaši, kafani, ljubavi, poeziji, senzibilitetu. Tata, kad se družio s divnim ljudima, kao što je bio Mika, o njima je pričao kao da su nam rođaci i uvek sam imao takav utisak. Zbog toga je ovo iskustvo bilo intimno i značajno za mene.

Koju biste ulogu negativca izdvojili?

- Maks Luburić u filmu "Dara iz Jasenovca" doneo mi je osećaj odgovornosti prema žrtvama. Morao sam da pokušam da nađem razumevanje za njegovu patološku mržnju. Imali smo jednu strašnu scenu u filmu, u kojoj su klali ljude za vreme gozbe. Orkestar koji je svirao stvarno se uplašio. Bilo je toliko uverljivo da je bilo zastrašujuće.

Gde nalazite inspiraciju?

- U životu, porazima, pobedama. Život je lep, a tužna je pesma. U melanholiji uživam i volim je, prija mi, ali u malim dozama.

Po čemu pamtite prvi kontakt s glumom?

- Sa 12 godina igrao sam u malom pozorištu "Duško Radović" u divnoj predstavi "Bašta sljezove boje", to je bila dramatizacija pripovedaka Branka Ćopića, u režiji Milana Karadžića. Bila je jedna od retkih predstava koja se izvodila na večernjoj sceni za mlađu publiku i prva dečja predstava koja je uvrštena u selekciju Sterijinog pozorja. Odrastao sam u umetničkoj porodici i bilo je normalno da budem stalno u pozorištu. Visio sam u Pozorištu na Terazijama, čiji je mama bila član, i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Najviše mi se dopala magija dok se stvara predstava. Rano sam igrao na filmu, sa 14 godina sam snimao "Tri palme za dve bitange i ribicu". Zadovoljstvo mi je što sam radio s Dubravkom Mijatović i Miloradom Mandićem Mandom. Bio sam nestašno dete, kolegama sam malo išao na nerve, ali mi je bilo veoma lepo. Pazili su na mene tokom snimanja.

Kako su reagovali vaši roditelji Svjetlana Knežević i Mihailo Janketić kada ste ušli u svet glume?

- Nisu se mešali ni sestrama, ni bratu, pa ni meni u naše izbore. Trudili su se da budemo svoji, više su se bavili našim vaspitanjem, da nam usade neke vrednosti. Odrastali smo u velikoj ljubavi. Otac mi je govorio da postoji mogućnost da budem prosečan glumac, ali da se ne razočaram. Gluma je svojevrsna avantura, ima puno glumaca koji su veoma talentovani, a ne rade ništa. To je pitanje sreće i okolnosti da budeš na pravom mestu u pravo vreme. Gluma sa sobom nosi neizvesnost, dešavalo mi se da radim dva-tri projekta u isto vreme i onda ne radim ništa mesecima. Najveća sreća za glumca je da dobija različite uloge, da ne upadne u fah. Na početku sam dobijao uloge bitangi i kriminalaca, a onda sam počeo da odbijam takve role, jer nisam želeo da radim samo to.

Imate li želju da zaigrate s majkom ili sestrom?

- Nemam ništa protiv, ali nemam ni naročitu želju. Jedino što želim je da se bavim dobrim temama i problemima koji se mene lično tiču. Gluma nije najvažnija stvar na svetu svima, ali meni je teatar centar sveta jer još nisam formirao porodicu. Nisam preterano posvećen karijeri, niti sam preterano ambiciozan. Volim svoj glumački put, volim što je ovako. Jevrejska poslovica kaže da se samo budale sapliću o prepreke koje su iza njih. Treba živeti u sadašnjosti.

Kurir.rs Andrijana Stojanović

Bonus video: