NEBOJŠA MILOVANOVIĆ: Za ulogu Zorana Tomovića posebno mi je bilo značajno da radim na dijalektu jer je moja žena iz tih krajeva

Jedan od primera da nas u životu ipak sačeka ono što nam je suđeno jeste i biografija glumca Nebojše Milovanovića.

Sve što se od te 1993. do danas desilo, išlo je u prilog činjenici da je ovaj dramski umetnik izabrao put koji mu je pripadao. Svoj lik pozajmio je mnogobrojnim karakterima na sceni i pred kamerom, a među onima koji mu je učvrstio popularnost svakako je Zoran Tomović u seriji "Tajne vinove loze". Pored toga što Zoran ima jednog sina, a Nebojša četvoro dece, razlikuje ih još mnogo toga.

Šta ste svoje, osim fizičkih osobina, dali Tomoviću?

- Sve je moje. Drugačiji je milje, dijalekt, sklop okolnosti, ali svaki lik i glumac moraju postati jedno.

Kakav je izazov bio snimiti drugu sezonu ove serije koja je stekla ogromnu popularnost i bila nagrađivana?

- Privilegija je kada ste oživeli lik, a situacije u novoj sezoni su izazovne i drugačije za igranje. Dok smo snimali prvu sezonu, nismo imali osećaj da pravimo tako gledanu seriju, samo smo radili svoj posao najbolje što umemo, a, pored toga, dosta stvari je radilo za nas. Mislim na izbor teme, objekata i glumačku podelu u glavnim ulogama.

Volite li da pijete vino i jeste li zbog profesije svog lika morali nešto da naučite o tom piću što ranije niste znali?

- Da, volim da pijem vino i znam ponešto o njemu. Neke stvari koje se tiču, pre svega, tehnologije pravljenja vina učio sam i još učim zbog snimanja serije.

Da li je to što vi, kao Valjevac, imate tako dobar akcenat u ovoj seriji samo odraz vašeg talenta?

- Jednom mi je reditelj Dejan Mijač rekao, misleći na poreklo i govor koji odatle proističe: "Sine, ti si u centru govora, pa možeš i levo i desno i uvek ćeš se vratiti u centar." Za ovu ulogu posebno mi je bilo značajno da radim na dijalektu jer je moja supruga iz krajeva gde se tako, ili slično, govori.

Jeste li u poziciji da pažljivo birate uloge?

- Pozicija je stvar perspektive. Nikada nisam svoju poziciju posmatrao sa strane, tako da sam uvek birao šta mislim da je izazov i gde ću moći da ponudim nešto što je deo mog dara. Uvek u odnosu na to.

Da li je peta decenija života savršeno doba za glumca?

- Dobro je doba za glumca, jer mnoge stvari može da razume iz dosadašnjeg iskustva, ali ima i dosta zanatskih elemenata koji se mogu steći isključivo predanim radom.

Samo tokom prošle godine izašlo je osam serija u kojima igrate. Kako to izgleda iz vaše vizure, može li kvantitet da utiče na kvalitet?

- Dobar deo tih uloga je umnogome različit, tako da se taj broj verovatno i ne doživljava kao neka vrsta opterećenja mojim likom.

Pokazali ste se u najrazličitijim žanrovima. U kojem se vi intimno najbolje osećate? Da li je zaista najteže igrati u komediji?

- Najbolje se osećam kada imam prostor za kreiranje i život lika u različitim situacijama i stanjima. Komedija je teška ako je ne stvaraju duhoviti ljudi, a drama ukoliko je stvaraju ljudi bez bogatog unutrašnjeg sadržaja.

Volite li i danas da pogledate reprizu filma "Lajanje na zvezde"?

- Uvek se zaustavim kada naiđem na neko njegovo emitovanje.

Vašu saradnju s Goranom Paskaljevićem mi, publika, pamtimo posebno po ostvarenju "Bure baruta". Jeste li tada bili svesni kakav film stvarate?

- Da, to je zahtevna uloga koju samo možete dobiti uz veliko poverenje reditelja. Dok sam snimao "Bure baruta" inficirao sam se procesom stvaranja filma i svega što film prati. Bio sam premlad da bih razmišljao o uspehu i reakcijama na film.

Osetili ste i čari svetskog festivala kakav je onaj u Veneciji. Koliko vam znači glamur koji vaša profesija delom nosi sa sobom?

- Mnogo su to velike reči za nešto čega je zapravo malo. Glamur jeste prisutan na velikim festivalima, pre svega u glavnim programima, a tu su retki filmovi koji nisu po nekom obrascu osuđeni na uspeh.

I sami glumci nekada kažu da žive u svom svetu. Jeste li takvi i kako svoju atipičnu profesiju uklapate sa običnim svakodnevnim životom?

- Svaka profesija ima svoj poseban svet, glumci su posebni jer moraju da zadrže i neguju svoj krhki unutrašnji svet, a sa druge strane nalaze načine kako da budu u poziciji koja ih čini jakima. Mislim da je značajna mudrost pronađi balans između ovako dijametralnih stvari.

Koliko vam znači predstava "Stand down s Nebojšom Milovanovićem" kao potencijalna protivteža svemu što vam možda nije prijatno u poslu?

- "Stand down" je značajan jer sam ovladao scenom i susretima sa najrazličitijom publikom i po tome što samo ljudi koji ga nisu gledali ne znaju kako može da se govori poezija.

Šta vas je motivisalo da postanete profesor?

- Osećao sam da je to jedna mogućnost za prenošenje nekih mojih znanja, ali i mogućnost za moje neprestano usavršavanje dok prenosim svoja znanja mladim ljudima.

Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević Foto Filip Šobot

Bonus video: