JASMINA AVRAMOVIĆ o ekranizaciji serije VREME ZLA i snimanju TAJNI VINOVE LOZE: uvek biram uloge u kojima mogu DA SE IGRAM

Iako tvrdi da je pozorište njena prva ljubav, ova članica JDP u poslednje dve godine dobija zanimljve likove koje tumači pred kamerom, među kojima je ona u filmu "Nećeš biti sama" i seriji "Vreme zla"

Možete li da napravite paralelu između saradnje sa inostranim i domaćim glumcima? - Bilo je ovo vrlo interesantno iskustvo u načinu rada, sa dosta improvizacije, što mi nije strano. Direktna partnerka mi je bila Numi Rapas, vrlo profesionalna, obzirna i ljubazna. Nema mnogo razlike između pametnih, profesionalnih glumaca, bili oni naši ili ne. Vrlo lepo sam se družila i sa glumcem iz Albanije koji mi je igrao sina. A reditelj i snimatelj su talentovani i požrtvovani koje uvek mogu poželeti.

Igrate u seriji ,,Vreme zla", adaptaciji romana Dobrice Ćosića, ali i u telenoveli "Tajne vinove loze", "Močvari"... Šta je najveći izazov? - Samo da bude različito. Sve mi je zanimljivo ako to već nisam ili bar skoro "slično" igrala.

Koje su razlike između glume na filmu i televiziji, i u pozorištu? - Pa, sticajem okolnosti, nude mi, u poslednjih dve godine, meni zanimljvije stvari za kameru. Ali pozorište je moja prva ljubav. Opet kažem, svaka promena i iznenađenje prija, a i jedno i drugo ima svojih i mana i prednosti.

Priželjkujete li još da igrate u adaptaciji romana "Slika Dorijana Greja" i da se upustite u rediteljske vode? - Jesam razmišljala, pa i pisala nešto što bi se moglo raditi. Ali trenutno o tome ne razmišljam ozbiljnije.

Koju ulogu nikada ne biste prihvatili, a koju uvek? - Ne bih mogla da prihvatim ulogu u kojoj bih se osećala neprijatno ili tačnije prihvatila bih ono u čemu želim da se "igram izistinski". Imam falinku da sam sebe limitirala nekim granicama. Ali možda bi saradnici uspeli da me ubede da neće biti razloga da "strepim". Hoću da se osećam dobro u "koži uloge". Ne znači to samo: lako, lepo, stabilno nego jednostavno dobro! Da uprostim; moram da volim što to radim, a razlozi mogu biti različiti.

Ko je vaša najveća podrška? - Sama sebi! Kao i prepreka! Svaka odrasla osoba mora da trenira borbu sa svojim ograničenjima, strahovima i manjkavostima, ako ih tako tumači. Dobro je imati porodicu, prijatelje i stručne doktore da vam u tome pomognu, ali obrazovana i zainteresovana osoba može da radi i sama na sebi. Kao što morate sebe voleti da biste bili sposobni da volite druge, tako morate znati kako sebi da pomognete, da biste pomogli drugom. Da biste to bili u stanju prvo morate upoznati sebe i biti sposobni da budete iskreni prema sebi. Religije, filozofija, psihologija i alternative nude vam pomoć, a na vama je da filterima primate ili odbijate ono šta vam koristi da budete jači, hrabriji i bolje iskoristite svoje "resurse".

Jeste li sve to savladali? - Nije lako i tom učenju nema kraja do odlaska sa ovog sveta. Na sreću retko imam potrebu za tuđom pomoći, ali svakako onima koji me vole uvek mogu da se obratim ako ne umem ili trenutno nisam sposobna da razrešim izlazak iz lavirinta svojih misli. Ukratko, ne želim da budem žrtva i zato se borim svojim snagama da izađem iz svojih problema. Uvek pođem od pitanja sebi: a zašto? Otkud ti to? Ko ti to šalje? Čemu? I tako se ja i ja ispričamo i odlučimo, a kada odlučimo, stojimo iza svojih odluka. Retko mi se dešavalo da sam donela pogrešnu odluku ili da nisam sebi priznala da je bila pogrešna, ali oprostim sebi.

Savet zlata vredan

Kurir.rs/ Sanja Marković