MOJ OTAC BI BIO PONOSAN ŠTO ME JE KINOTEKA ODLIKOVALA: Vera Čukić o velikoj nagradi, suprugu i karijeri dugoj šest i po decenija

Šestog juna legendarnoj glumici Veri Čukić biće uručen Zlatni pečat, najviše priznanje Jugoslovenske kinoteke, što je bio povod da za Kurir otkrije posebnu vezu svoje porodice sa ovom filmskom kućom.

Na pomen Kinoteke glas kao da vam zatreperi?

- To je vrlo značajna ustanova za kulturu i istoriju, koja čuva dokumente o događanjima tokom vremena. Ona čuva dokumentovano i istinito ono kako smo živeli, šta smo radili, kakvi smo bili. Čuva i sva naša dostignuća, o umetnosti i da ne govorim. Za kinematografiju je posebno značajna institucija.

Ali to nije sve?

- Nekada davno, sredinom pedesetih godina, moj otac Milorad I. Čukić, tako je voleo da se potpisuje, dobio je zadatak da ispred Jugoslavija filma, filmske asocijacije koja je objedinjavala proizvođače, distributere i prikazivače filmova, zajedno sa gospodinom Ratkom Dovijanićem, direktorom Jugoslavija filma, otputuje u Pariz i Madrid. Trebalo je da u Francuskoj i Španiji razgovara u tamošnjim ministarstvima kulture i izbori se da njihove kinoteke, koje su bile izuzetne u svetu, vrate snimljeni materijal koji je tokom Drugog svetskog rata otišao iz naše zemlje. Takođe, da vrate umetničke i dokumentarne filmove i izdejstvuju neka snimljena velika umetnička dela iz oblasti kinematografije.

Delegiran je kao pravnik na taj zadatak?

- Tako je. Bio je pravnik, poznavao je te zakone i znao šta može, a šta ne može da uradi. Uz to, govorio je mnogo jezika i studirao je u Belgiji, pa je odlično govorio francuski i mogao da razgovara u francuskom ministarstvu kulture. I uspeli su, što je u ono vreme prosto bilo čudo. Tada nije bilo lako uvesti film iz Amerike, Nemačke ili Francuske.

Šta su sve vratili u zemlju?

- Veliki prtljag tog kinematografskog materijala je vraćen i obogatio je Jugoslovensku kinoteku. Bila sam dete, ali sećam se da je dnevni list Politika objavio na pola stranice intervju sa mojim ocem i gospodinom Dovijanićem, uz njihovu fotografiju nastalu na ulicama Madrida. To je prosto bilo čudo, vrlo se teško putovalo i izlazilo iz zemlje, a oni su uspeli i da odu i vrate se sa veoma dragocenim poklonima. Tata je dobio zahvalnicu Kinoteke i monografiju o filmskom reditelju Ajzenštajnu. Sve to ja čuvam. Bio bi presrećan da je mogao da zna kako ću jednog dana dobiti nagradu Kinoteke.

Pamtite li jasno taj događaj s obzirom na to da ste bili dete?

- Sećam se da su došli presrećni. I sada kada budem primala ovo priznanje, želim da odnesem Jugoslavu Panteliću, direktoru Kinoteke, tu monografiju koju je tata dobio sa tom posvetom, koja je zahvalnost za trud. Prosto da se zna. Neki ljudi su mnogo dali i mnogo učinili za kulturu, tako, volonterski. Tata nije ništa dobio osim zahvalnosti. A i ona može da vam obeleži život, da vas ispuni... Takav odnos prema kulturi i toliko radovanja kada se u kulturi nešto dobro dogodi, veoma je značajno, jer pokrene i poseban odnos prema svemu drugom što radite u životu.

Onda je ovo priznanje posebno za vas?

- Svakako znači radost. Neko je prepoznao vaš rad kao izuzetan i želeo je da vam se zahvali. Zbog toga sam se obradovala, ali i iz još jednog razloga. Zahvalna sam žiriju i Kinoteci jer sam sa ovim priznanjem dobila mogućnost da i ja ugradim jednu ciglu u tu izuzetnu instituciju u koju je moj Gordan ugradio kamen temeljac sa svoja 54 umetnička filma, sa mnogim serijama i dramama za televiziju. A najviše se ovome raduje moja ćerka Iva, koja mi je najveća podrška u ovom vremenu.

U čemu vas je ova nagrada zatekla?

- Čovek je često zatečen kada dobije nagradu za dugi, životni rad. Mislila sam da je to vreme nagrada za mene prošlo. Malo sam se povukla, ali odjednom je došla ta nagrada, i to odmah nakon Pečata Narodnog pozorišta za pozorišnu umetnost. Ovim Pečatom za filmsku umetnost sve sam zapečatila (smeh).

Je li to bila vaša odluka da se povučete?

- Ne. Prosto se od serije "Moj rođak sa sela" nije pojavila neka uloga kojoj bih ja pristajala i koja bi meni pristajala.

Pred kamerom ste od 1958, a delujete tako skromno?

- Mnogo sam igrala i svoju dušu otvarala mnogo pred ljudima. I na filmu, i u pozorištu, i na televiziji. Odigrala sam nekoliko hiljada predstava, dvadesetak filmova, 14 televizijskih serija i svuda sam igrala velike ili glavne uloge koje su me obuzimale i uzimale. Bio je to zaista veliki posao.

Da li vam je lepota na tom putu uvek bila saveznik?

- Sigurno da jeste, ljudi vole lepotu. Svi je mi volimo. Mislim da mi je najviše pomoglo moje umeće da prikažem duše likova koje sam igrala. Da prikažem ličnosti onakve kakvim ih je pisac zamišljao. Volim što su ljudi govorili da sam lepa.

Retko kojoj ženi lepo stoje i crna i plava kosa. S kojom ste se lepše osećali?

- Dobro sam se osećala u svojoj koži i kao crnka, a ni sad se ne osećam loše. Vreme prolazi. Samo neka sve bude normalno i zdravo.

(Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: