DECU VODIM SVUDA SA SOBOM, I KADA RADIM NA IMANJU I KADA GLUMIM! Glumac Branko Janković za Kurir: Umetnik ne spava!

Kada je poželeo da postane glumac, Branko Janković krenuo je iz rodnog mesta Gunjaci kod Osečine put Banjaluke. Tamo je diplomirao, ostvario svoj san i danas radi punom parom. Ipak, negde na tom putu umetnika shvatio je da njegova sreća neće biti potpuna ako se ne vrati na rodnu grudu, gde danas živi s porodicom, suprugom i troje dece, ima farmu koza i bavi se i poljoprivredom. To mu je baza iz koje kreće na poslove glumca. U pozorištu se najviše iskazao u BDP, kao stalni član, a televizijska publika zavolela ga je u serijama "Vojna akademija" i "Tate".

- Producent me je gledao u pozorištu, u serijama i intervjuima i uvideo da je moj profil ličnosti takav da treba da je odigram. Što sam ja ozbiljnije radio akcione scene, to je bilo komičnije. U suprotnosti je izvor intrige. Ako se neko trudi da radi dobro, a nema predispozicije, onda je to komedija. Radili smo baš divljački, s mnogo krvi i žara. S jedne namere na početku film se razvija u potpuno drugačijem smeru. Likovi upadaju i u komične i pomalo tragične situacije.

Šta vam je bilo najizazovnije?

- Živeli smo u jednom selu, gde smo se družili posle snimanja bez opterećivanja da gledamo na sat i kompas. Živeli smo filmski život i nakon gašenja kamera. Ako nije teško, to je problem, ako nema žrtve, onda smo svesni da nešto nije u redu. Snimali smo na zanimljivim mestima, imali scene u katakombama punim vlage. Bile su teške i tehnički i glumački. Imali smo dosta akcionih scena, pucnjave i borbi.

Jesu li izazvale neku anegdotu?

- Nikad nisam bio povređen na setu. Ali ovoga puta sam tokom snimanja scene tuče povredio nos. Stavili su mi vatu da zaustave krvarenje, međutim, ona se zaglavila u sinusima i morali smo u Hitnu pomoć. Pojavio sam se sa šminkom i svi su izleteli kao da sam doživeo saobraćajnu nesreću. Kad su shvatili da je to sve kostim, baš su se smejali.

Da li vam prija hiperprodukcija?

- Postali smo modna pista i čiviluci za korporacije. Popunjava se TV prostor da bi iskakale reklame mobilnih operatera. Kultura je krajnja instanca, ako nema nje, to je onda bunjište. Ako u privredi ne postoji težnja ka kulturi i estetici, ona ne vredi ništa. I lavica se nekad prosto oliže, u odmoru ima neki sklad. Veliki je izazov na nama koji se bavimo kulturom da dopremo do ljudi.

Dosta radite. Odbijate li neke uloge?

- Počeo sam da ih biram. Dolazim iz malog mesta, zbog koga je svaki propušteni kadar neuspeh. Sa žarom koji nosim u sebi sve sam radio. Prihvatao sam i dva posla u isto vreme, pa sam noću snimao na jednom mestu, a onda putovao na drugi set. Saobraćaj ne sarađuje sa mnom, ne mogu da kontrolišem gužve na granici. Kako kasnim, moram da vozim brzo, pa mi daju zabranu upravljanja vozilom. Pun mi je pasoš pečata i ne mogu da stignem da odem do opštine po novi.

Možete li taj tempo da podnesete?

- Bitno je da se ne žuri u karijeri. Nikada umetnost nije bila profitabilna, sad se trude da to promene, ali bezuspešno. Rad na projektu je isti kao i kada na primer pravite tortu. Džaba ste u nju stavili najbolje orahe i sastojke, kada je recept loš. Mene zanima kakav je recept, pa ću i ja biti deo toga. Život i sam bog me spajaju s ljudima koji su spremni da žive za posao i preuzmu stvari u svoje ruke, da svojim radom i žrtvom stvaraju.

Jeste li se zbog brzog života u gradu povukli na selo?

- Izvor mog identiteta moje rodno mesto. Za mene je moje selo Gunjaci izuzetno važno jer smatram da, zahvaljujući njemu, imam toliko energije. Tako sam i došao na ideju s kozama, mada sam u prvi mah zamislio da mi to bude hobi. Nije mi cilj profit, cilj mi je da ljudi prepoznaju kvalitet i trud.

Kako se razvija vaš biznis s kozama?

- Dobro, hvala bogu. Samo žrtva i zdrav rad stvaraju kvalitet. Ne možete da zamislite koliko se traži domaći, običan, kvalitetan kozji sir. Ljudi razumeju iskrenost i spremni su da je podrže. Iza mene već postoji 35 ljudi koji rade sa mnom u firmi, moram da brinem o njihovim porodicama, imam i blizu 30 kooperanata, oko 1.500 koza. Godišnja prerada nam je prošle godine bila oko 300 tona kozjeg mleka, sad će biti 500.

Znači da ste dobar privrednik?

- Da nema novca, to u obrtnim sredstvima ne bi bilo održivo. Volim da dam i poklonim, to je italijanski i turski način trgovine. U davanju je dobit. Gramzivost, volja, digitron, ništa od toga nije održivo, jer su ljudi gladni kvaliteta i komedije. Koze su nešto što je neophodno, u mojoj glavi će one spasti svet. Sve što radim u životu moralo je da se desi i sve što radim je s puno krvi.

To se vidi i po imanju koje ste sagradili.

- Napravio sam vodenicu u kojoj meljem brašno, od koga se na licu mesta pravi domaći hleb, kakav su pravile i naše bake. Pravimo i sto jela od koze. Ali neće to biti samo običan restoran, već će tu biti i klasične muzike. Želim da kao privrednik dam prostor koji će omogućiti ljudima da uživaju u umetnosti. Vodenica je zapravo poveznica s kultnim filmom "Leptirica", koji je u svetskoj kinematografiji broj jedan i čija priča potiče upravo iz valjevskog kraja. Treba da koristimo svoju kulturu i njenu autentičnost. Ovo više nije biznis, to su stvari koje sam kao umetnik sklopio da žive u zajednici. Skoro su mi svratili ljudi koji voze bicikle iz Izraela, oduševili su se našom kulturom.

Kako usklađujete obaveze glumca s privatnim biznisom?

- Umetnik ne spava. Auto mi je kancelarija, sve vreme putujem i radim. Ne bih izdržao ovaj ritam i tempo da ne provodim vreme u prirodi. Priroda, porodica i zdrava hrana su mi izvor energije. Ne želim da živim pod platom i kreditima, hoću da živim kao umetnik, a umetnik ne spava. Nema racionalnosti u umetnosti, idem tamo gde me moje biće vuče.

Jesu li vaša deca svesna toga da im je tata poznati glumac?

- Decu vodim svuda sa sobom, i kada radim na imanju i kada glumim, i želimo ih još. Cilj mi je da dožive kvalitetan raspon, da osete sve u životu, da nemaju predrasude prema bilo čemu. Vodio sam ih na set filma "Divljaci" i lepo su se uklopili u ekipu. Zanimljivo im je kako me spremaju za set. Bebu kad ne možemo da vodimo, ostavljamo kod komšinice, koja je divna žena. Ona sve razume i ne plače.

Šta vas je navelo da se nakon srednje saobraćajne škole opredelite za glumu?

- Hteo sam da budem glumac, nisam primljen u Beogradu, ali mene to nije sprečilo u nameri. Upisao sam glumu u Banjaluci. Na drugoj godini postao sam član njihovog pozorišta, a kad mi je ono postalo skučeno, otišao sam u Beograd.

Gde crpite energiju?

- Spas je u prirodi. To je jedini pravi obnovljivi izvor energije, a ne poroci i zavođenja. Reč kultura znači uzgajanje i uzdizanje. Reč akademija znači učenje u prirodi, pod lipom. Mora doći do restarta ili pucanja, ako se beži dugo od prirode.

Šta vam još nedostaje u životu?

- Ništa. Nosim odeću koja mi je praktična i udobna. Nisam čiviluk koji će da koristi modna industrija, nosim svoj svet na način koji umem i ne opterećujem se pravilima.

(Kurir.rs)

Bonus video: