ŠTULIĆ NIJE IZDRŽAO VEĆ ŽESTOKO OPLEO! Muzičar se oglasio i pomenuo Srbe, Hrvate, Azru, Haustor: Vi nama OLUJU, mi vama Džonija

Boris Lajner je čuveni bubnjar, a zajedno sa Jasminke Mitrić je objavio knjigu "Azrini svjedoci". Ova knjiga je zapravo zbirka pisama obožavalaca kultnog benda i to sa teritorije cele bivše Jugoslavije.

Na oko 300 strana, ističu priče sa primorja, ali i one koje su vezane za Beograd, Niš, Pančevo, a mnogi su okarakterisali ovo delo kao reprezenta kulture sećanja na prošla vremena uz muzičku podlogu Azre. Lajner je na promociji govorio o Azri, Haustoru, Vješticama, a onda se oglasio Džoni Štulić. Naime, on je na sajtu Scribd objavio pismo-poemu u kom se dotakao brojnih događaja iz svog ugla.

Tekst koji sledi prenosimio u celosti, a ćirilična slova koja se pojavljuju u orginalnoj poemi su zamenjena latiničnim zbog lakšeg čitanja.

IZLIJEVA VODU, TAKO STENjUĆI TEŠKO ZARIDA AGAMEMNON NEIZRECIVU J*BADU SVOJU. ČUJTE..

No da se vratimo na taj povesni sporazum hiljadu

devetsto devedeset četvrte između Istočnih

i Zapadnih Srba pod pokroviteljstvom liberala

(koji se uz svu diplomatsku suzdržanost veselo

smejuljiše i podgurkivaše, ča, jasno, pripomogne

otopljavanju odnosa), što je, mislim, posao veka,

maltene kao prodaja hladnjaka Eskimima, ili

Menhetna bledolikima, dapače, sigurno može

ući u sve svetske knjige i udžbenike poslovanja,

pa i bajke, jer takav se posao ne sklapa svaki

dan između dve istorodne cajke, dakle, istočni

predlože zapadnima: vi nama "Oluju," mi vama

Džonija (toliki strah i trepet još i tada ulevah,

jer istočni mnjahu da sam, ako ne Hrvat, a onda

zacelo Slovenac). Zapadni isprva pomisle da je

neka prevara u pitanju, no po nekom krzmanju

(i izračunavši, sve da i nije Bosanac, a onda,

kao Makedonac, to i nije tako loš posao)

oberučke predlog prihvate, te pozovu istočne

da se zakunu najsvečanijim zakletvama, jednom

rukom dodirujuć neprikosnovenu stišku vodicu,

a drugom mnogohranu zemljicu, ne bi li im svi donji

bogovi što oko nečasnog Krona žive svedocima

bili, grozomore, da će im zbilja dati Džonija.

A kad se već istočnjaci zakunu po svojoj volji

i sve bogove zazovu što pod Tartarom žive, a

Titani se zovu, onda ushićeni zapadnjaci

obelodane najveći poslovni uspeh od stoleća

sedmog: mi njima "Oluju," a oni nama Džonija!

Doduše, ni tada to ne prođe bez nekog gunđanja,

ali bukne to u javnosti tek mnogo kasnije, kad se

pokaza da oboji uglaviše račun bez krčmara.

Ruku na srce, drugačije i nisu mogli, pošto

oboji žive od pljačke i razbojništva (i svega

između toga i sa time povezanim, se razbira).

Međutim, to omogući korak dalje u razvijanju

dobrosusedskih odnosa, jer dve hiljade dvadeset

i druge zapadnjaci odluče (kad već Džoni neće,

a onda ima ko hoće) da je došao čas poslati

istočnjacima Kanibala pod krinkom Džonija, što

ovi zdušno prihvate i promptno organiziraju,

budući se drži (još od antičkih pesničkih vremena)

da ako magarci imaju božanstvo, onda je bog

sigurno magarac. I tako se istočne botine

prostru pred Kanibalom i Izmećarkom, gospom zrela

batka, obasuvši ih hvalospevima, sve ono što

nisu mogli za vreme Džonija, kad su bili manji

od makovog zrna, a i ovaj bejaše mrgud za

takve slatkorečive izlive divljenja, štaviše,

mnjaše da je to još od Ante Starčevića nezdrava

navika zapadnih Srba i da istočnim takvo što

ne priliči, niti su, uostalom, tome skloni, sem

ako nisu plaćeni – u ovom slučaju od Kroreka,

mojim sredstvima, koja su tamo zamrznuta ima

tome više od trideset leta, a što je i poenta

sveg tog zamešateljstva, naime, bude li Kanibal

Džoni, neće imati nikakvih poslovnih problema,

i kromanjonska će glazbena industrija prodisati

punim plućima na tragu hiljadugodišnje uljudbe

konjušarskih ostvarenja (ta kmetovi navek vole

nekaj doma poneti, seveda). To otprilike po

promociji košta tri hiljade evra: besprizornima

i beskućnicima plaćaju od dvadeset do dvadeset

pet evra da odsede školski čas, za to se odvaja

hiljadu evra (organizator zarađuje više

ako ih je manje od toga); druga hiljada pokriva

troškove Kanibala i Izmećarke; a treća ide

na iznajmljivanje prostora (zato je ulaz besplatan).

Dodatno tome neki su iznosi određeni za

bonus, ili pak kupljena pera; tâ srpska turneja

od jedanaest mesta košta pedeset hiljada evra.

A već je bilo pedesetak promocija pre toga.

Tek otimanje je u korenu Imovinskog rata

(teško je žabu naterati da skoči u vodu, zbilja),

zato od njegovog početka kromanjoni zbore o

o njihovim, Azrinim pesmama, zaobilazeći

da su to moje pesme, i da sam ja Azra (kao što

fudbala nema bez lopte, tako ni muzike nema

bez pesme, bez obzira na slikanje), ne samo zarad

toga, nego što sam je i napravio, kao što sam

napravio i Film i Haustor – jer svi oni sa mnom

započnu kao Azra, ili pak u njoj, pa tako sledom

i Veštice, međutim, ja nisam svirao u Filmu,

kao što Enimal veli, budući on želi vodu

na svoj mlin navesti, to jest da je Azra započela

sa njim, jer da je tako, Vještice bi sa Saherom,

kao kompozitorom koji mu je obiležio

život, kao što sam izjavljuje, zasigurno potom

Jugu sa nogu oborile – koliko i Krmka i

Kanibala, kojima Krorek opet (na svoju ruku)

isplaćuje izvođačke prinadležnosti ne bi li

time ishodovali da su oni Azra, a ne ja

– i otuda se njihovi plaćeni botovi, koji se

predstavljaju kao fanovi, zaklinju u tu dvojicu;

inače, takozvani fanovi su izmišljotina,

opravdanje za botovske pripravnike u najavi;

uostalom, za dvadesetčetverogodišnjeg sviranja

Pozdrava Azri (pod mojim likom sa plakata, ali

pod naslovom Lajner bend), kromanjonska plaćena pera

pisahu da Džonija ima koliko hoćeš, ali

da je Lajner samo jedan, što je unekoliko i

istina, otkako takvog Enimala nigde nema,

dok je mojih impostera o–ho–ho, ako je i to

uteha – i time produžili sa krmčenjem, prodajom

i legalizacijom moje otete imovine

i vlasništva, po istom načelu kako zameniše

i moj kopirajt svojim, jer ko im šta može kad služe

kao podružnica finansiranja svetskog prevrata

izvozom otetih sredstava, a Kanibal im se u

to, kao poluminusnik, savršeno uklapa, pa ga

puštaju (dapače i nagone) da tu igru igra,

dok on, kao ljudožder, samo o tome i sanja, jer

inače bi prosio (kad bi o svojim sposobnostima

ovisio), koliko god pametno i nadareno

dete u rupi iz koje je isplazio i bio.

Ili možda iz kaveza, ne mogu razlučiti tačno.

Međutim, zato je mračni, opaki i bolesni lažov,

no opet i proziran, jer kad ga uhvatite u laži

kaže nisam ja (a tâ mu je omiljena), pa još i

gore nastavlja, budući izuzev laži i loše

glume nema ništa drugo za pokazivanje. Na primer,

na nekoj društvenoj mreži jedan ovako napisa:

"Ajde prekinite više ovog dobrog momka.

Do jučer je htio urezati šahovsku ploču na čelu,

a sada liže guzicu da bi prodavao knjige.

Jadno od "čovjeka" u njegovim godinama."

Našto Kanibal odgovara: "To je laž, Piko

Stančić je htio urezati šahovnicu a ne ja."

Međutim, Stančića nisu poslali smesta potom na

reciklažu u inozemstvo, kao njega, i to na par

godina, budući su obojica dvaput posetili

i ponovili tu izjavu na radio stanicama,

dižući moral pučanstvu u vunenim vremenima,

što je dokaz iz tišine i potvrda kako stvari

stoje, jer po povratku odmah stade potpisivati

peticije protiv Tompsona, iako ovaj nije

podizao moral takvim rodoljubnim izjavama.

A reciklaža je samo izraz za dobro obavljeni

zadatak, i da ga se posle toga očisti i skloni.

Nadalje, pogledajte na odskorašnjem jutjub snimku

iz Kruševca sa promocije Azrini svjedoci (na

samom početku, od jedan nula šest do dva nula nula),

dok ona još nije počela, već je neobavezno

zagrijavanje i gluvarenje, kako zloduh drhtave

desne ruke, jedva hodajući, ide ka pozornici

i stolu na njoj da gutljaj otpije, da bi mu drhtanje

neposredno pred uzimanje čaše potpuno nestalo,

i on već tada sasvim zdravo i čvrstom rukom čašu

diže i iz nje pije – toliko je nemaran, pošto zna

da ima jako zaleđe i da se radi o rutinskom

svođenju računa za majmunska lica, što ga smislom

ispunjava i zabavlja, te skoro ushitom svršava.

Ali u zemlji lažova i lopova se jedino tako

i može, i loših glumaca, takođe. Niti će mu

to iko zameriti, pa mu se i ne zakera, otud

i onaj stih o uzajamnom milovanju idiotskih

glava. Kanibal se rodi u Čakovcu, ako se i

u to može verovati, jer na svom fejsbuku napisa

da se rodi u Zagrebu. Po istom obrascu kaže

da je u nj došao sedamdeset šeste, međutim,

Azru je prvi put video u Varaždinu krajem

novembra sedamdeset osme, što znači da je tek zatim

u Zagreb prismrdeo – razlog beše taj da su mi ga

podmetnuli, pa su ga otada sa lakoćom i u

škole upisivali. Trnsko je video tek godinu

dana potom, na jesen sedamdeset devete – sredih mu

garsonjeru. Sa mnom prvi nastup imade u Studentskom

Centru, krajem januara sedamdeset devete, i

jedino tom zgodom kao Sindikat – sve posle toga

beše Azra. Niti bude ikakvog sukoba ili

gloženja između mene i Sahera, pošto je on

želeo svirati sa mnom (i onda i kasnije), a

svirahu se, osim jedne ili dve, sve moje pesme,

pa otuda i nije glavnu reč vodio, kako zlotvor

veli, otkako ne samo da o ničem pojma nema,

već i spletkari, budući sam Sahera poznavao

barem tri godine pre toga sa fakulteta, bolje

rečeno, on je mene dobro poznavao, pošto sam

stalno na faksu nastupao. Ktome sam Kanibalu

zabranio posle prvog albuma u studiju biti,

osim kad imade svoju deonicu odsvirati,

a tako i u svemu ostalom – bejaše uredno

plaćeni najamni radnik i ništa više od toga,

ako sam mu i pomagao, kao dobar poslodavac,

oko stanovanja. A što se Holandije tiče, tu je

kao izvrsno plaćeni sluga kuvao, rublje na

pranje nosio, i ponekad me za lepog vremena

mojom limuzinom vozio gde bi mi se prohtelo,

budući sam ja tad, pre i posle toga, sve plaćao.

Navešću još neke njegove laži, na primer, i srećom,

ova se može lako proveriti, on, naime, kaže,

odgovarajući na neko pitanje o odnosu

tadašnjeg sistema spram Azre, da je Azra imala

porez na šund, što je iz prsta isisano; ponavljam,

on tada nije u ničemu sudelovao, niti je

pojma o ičemu imao, a kamoli da je Novi

talas stvarao (Gospode!), niti je za me oženjen

bio, jer to je spadalo u moj posao, niti je

u međuvremenu išta uznapredovao, osim

laganja, naravno. Takođe, veli da sam ga sa probe

Nagradnog bataljona odvukao, to jest kasnijeg

Haustora, što je isto fantastično, pošto nikad

nisam na nikakvu njihovu probu došao, jer tâ

njegova afera sa dotičnom postavom bude negde

u martu osamdesete, baš kad sam se u rezervi

nalazio – sedamdeset devete, kad on tu zgodu

nadnevči, i kad sam ga, kako reče, odvukao, tâ

postava nije postojala. Niti je on ikada

sa Haustorom svirao, izuzev jednog jedinog

gostovanja u studiju, Moja prva ljubav, dakako.

Nadalje, spominje i vergla neku zgodu sa punim

busom ruskih turista koja je takođe izmišljena,

budući se viđah sa njime samo za tromesečnih

proba od oktobra do decembra sedamdeset devete

i nastupa – nije bio moje društvo, a i beše,

kao žbir, zatvoreniji od bičjeg prkna u doba

rojenja, dok u to vreme ruskih turista uopšte

nije bilo. Osamdeset i treće se, pred moj odlazak,

nešto više oko mene slikao, ali što se to

turista ticalo stanje bejaše nepromenjeno.

Ali bez obzira na sve njegovo špijuniranje,

on ništa ne zna o meni, niti mi je odvetnik, dok

ja znam sve o njemu, premda se time ne bavim. Niti

on išta sa Azrinom ili mojom muzikom ima,

a kamoli sa poslom, niti on niti iko drugi.

A to što se kao varalica uvaljuje, ni u

tome nije jedini, smatra, naime, da nema što

izgubiti, kad se već kao kopile nazove Lajner,

a ne Sirotić. Što se pak tiče knjiških uradaka,

prvi mu devedeset odsto počiva na meni, od

čega je devedeset posto čista laža, dok drugi,

iako nosi moje ime (jer Azra sam ja, ako

to, uostalom, znači jako svetlo, što baš i nije

isto kao pojam devičanskog peska ili device),

opisuje kako se išlo na koncert Hendriksa, a

ne ritam sekcije. Betoven opet nije svirao

violončelo ili flautu, niti se služio

timpanima, znao je klavir i note, i to mu beše

dovoljno za komponovanje. Sedamdeset devete

imadoh sedamdesetak gotovih pesama – niti

dvadeset niti dve stotine – i otud beh i otac

i mati i sveti duh, što se prevodi kao kralj i

papa i božji blagajnik. A razloge za promociju

rođenog helota, ako je ikada takvog bilo,

već navedoh, jer isto sa istim ide, i to je, mislim,

razumljivo; koliko i da što posmatraš to postaješ.

(Kurir.rs)

Bonus video: