ŠAMARI, KRAĐE, REDALJKE, TUČE! Radomir Mihailović Točak progovorio o mladosti: Evo šta je sve postigao do ovog 72. rođendana!

Najbolji gitarista Srbije Radomir Mihailović Točak danas proslavlja 72. rođendan.

Točak retko govori za mediji, ali prenosimo vam njegovu ispovest o mladosti i odrastanju u Čačku, koju su 2001. objavile TV Novosti.

Šta mi je bilo, petnaestak godina, kada se bitna stvar prelomila u mom životu. Moj drug i ja krenuli smo da krademo. Bilo je to vreme šezdesetih godina kada su u modi bile sitne krađe, obijanja i krađe kola, kojima su se muškarci dokazivali i uključivali u društvo odraslih. Nas dvojica do tada smo imali nekoliko neuspelih krađa. Međutim, ovoga puta bili smo rešeni da odemo u robnu kuću da nešto ukrademo. Moj drugar je ukrao neku alatku, a ja sam za to vreme izigravao paravan. Posle toga trebalo je i ja nešto da ukradem. Nije mi se nešto posebno kralo, ali ajde, rekoh, ako je to uslov da se dokažemo.

Na drugom odeljenju, gde su se nalazile potrepštine za kuću, odlučio sam da ukradem sunđer. I, u trenutku kada sam ga stavljao u džep vindjakne, neko me je ščepao za leđa i zagrmeo: "Kradeš!" "Ne", rekoh, i počeh u momentu nešto da lažem. Okrenem se i vidim ogromnog čoveka u seljačkoj nošnji koji me je zgrabio i govori mi kako će da me vodi kod šefa. I stvarno, utom dolazi šef robne kuće. Poveo me je sa sobom u kancelariju i krenulo je takvo šamaranje kakvo do tada, a i nikada kasnije u životu nisam doživeo. Nije me tukao, samo me je šamarao. Bilo me je stvarno stid. Zaključao me je u svojoj kancelariji i pripretio da će da ode i zovne policiju, pa da će tako sa rukama vezanim na leđima da me prošetaju kroz grad. Svašta mi je prošlo kroz glavu kada je otišao. Bio je to strah pomešan sa stidom.

Posle petnaestak minuta vratio se i ponovo mi udario nekoliko šamara. Onda mi je rekao da će da razglasi, pošto me je prethodno ispitao ko sam i šta sam - poznavao mi je celu familiju - čiji sin je krao. Bilo mi je važno samo da ocu ne kaže. Onda je rekao: "Slušaj, poljubi mi ruku i zakuni se da nikada više nećeš krasti." Uradio sam tako i posle toga me je pustio. Kada sam izašao na ulicu, bio sam crven kao bulka, ali osetio sam da se nešto desilo u mom životu, nešto što me je zauvek prelomilo. Nikada posle toga nisam ukrao ništa.

Sto metara dalje moj drugar me je čekao, smejući se onom što mi se desilo. Međutim, za razliku od mene, on je imao još ozbiljnih krađa. Čak je bio u zatvoru, gde je naknadno dobio svoju lekciju, koju sam ja dobio na vreme.

Kada već pominjem to vreme, plus Čačak u kojem sam odrastao, onda to dođe kao kvadrat na izazov za nešto loše. Znam mnoge vršnjake koji su zaglavili po golim otocima, zatvorima, popravnim ustanovama, jer su u vreme prvih kažnjavanja bili maloletni.

Reći ću vam šta je onda bilo u modi. Izmišljena je moda gađanja šampitama, pa je na korzou u Čačku sve bilo belo. Dve-tri poslastičarnice koje su radile nisu mogle da postignu da proizvedu toliku količinu šampita. Ozbiljniji parovi su se sklanjali, bežali odatle, mlađi se gađali. Ali, najstrašnije što pamtim iz tog vremena bile su redaljke. Jedan momak u društvu koji je imao devojku poveo bi je u neki stan i tamo doveo još nekoliko svojih drugara sa kojima je devojka morala da spava. Bio sam zgranut time. Poznavao sam jednog momka, koji je izgledao bezazleno, bezopasno, čak vrlo simpatično, koji bi, kada upozna devojku - a obično su to bile devojke sa sela, tek pristigle u grad u školu - odmah kretao u akciju. Kada ona ne da, on počne da plače, pa ga ona teši. Na kraju se smiluje, a on po završenom poslu izađe i pusti svoje drugove. Znao sam još masu njih koji su to isto radili. Nisam mogao da učestvujem u tome zato što sam bio jako stidljiv, verovatno zbog svoje noge. Sećam se jedne takve redaljke u kojoj su učestvovala njih dvanaestorica. Sedeli smo u prostoriji koja je bila četiri sa četiri, a ja sam svirao gitaru. Na kraju su i mene terali, ali nisam hteo. Spasao me je jedan moj drugar, zato što su ostali pomislili da bojkotujem društvo. On me je opravdao.

Kada pominjem neka svoja iskustva iz života, sva su vezana za period kada sam prvi put krenuo u grad. Do tada sam živeo u nekom drugom svetu, koji su činili moja ulica, moji drugovi, a to je bilo nešto potpuno drugo od onoga što sam kasnije otkrio. Mi smo slušali o takozvanim mangupima, ali nismo znali šta oni rade. Mene su njihove gluposti i dokazivanje, kao i sve moje vršnjake, fascinirali, i hteo sam da to i sam doživim. Jednom nam se tako desilo da idemo iz kafane u kafanu i pravili grdan račun, koji nismo plaćali. Kako smo menjali kafane, društvo se umnožavalo. Valjda nas je neko prijavio, pa je krenula opšta bežanija. Pošto nisam mogao da trčim, nosili su me. Kada smo se iste noći, kasno posle ponoći, ponovo obreli na tom istom korzou, prišla su nam dva čoveka, kasnije smo saznali policajci u civilu, i pitali nekoga od nas koliko je sati. Naš drugar Ropi reče im da je devet. Prvi od te dvojice zvizne mu šamar i izvuče pištolj. I onaj drugi posegne rukom za pištoljem. Uplašili smo se jer nismo znali da li su kriminalci ili milicioneri. Onda je taj prvi naredio svima da dođemo sutradan kod njega u sud. Ropi, koji je bio najbezopasniji od nas a zaradio je šamar, rekao nam je kasnije da mu je sat stvarno stajao na devet.

Da ne bi sve što smo doživljavali u ono vreme izgledalo ružno, ispričaću vam i neke lepe događaje. Moj drugar i njegov brat stanovali su pet metara od mene. Kada su rano ostali bez roditelja, a imali su sobičak, čitavo društvo okupljalo se kod njih da bi slušalo, od 11 uveče, Radio Luksemburg. Čekali smo kada će top-lista, da bismo skidali određeni refren. Pa, ako ne skinemo dobro, propada cela stvar, pa sledeće veče ponovo. To je bio jedini mogući izvor informacija, jer u to vreme nismo imali snimke niti ploče... Naše radio emisije su tek bile u povoju. Sedenje uz radio, dugo u noć, bilo je zanimljivo jer se stanica gubila, pa jedva čula, a mi smo se iz petnih žila upinjali da nešto saznamo. U to vreme imali smo na umu da treba da napravimo bend, a osim nekih običnih akustičnih gitara nismo imali ništa. O bubnjevima nije bilo ni govora. Imao ih je samo jedan momak u Čačku, koji ih je davao, ali pod uslovom da on svira. Hvalio se kako ima električne bubnjeve. To je u stvari bio doboš sa sijalicom sa unutrašnje strane, jer su nekada na bubnjeve stavljane jareće kože, a ne plastika kao sada. Da bi se koža zategla, sijalica je morala da se uključi u struju i da sija petnaestak minuta, sve dok se koža ne bi zategla. Zato su to bili električni bubnjevi.

U moje vreme momci su se dosta tukli, pa je stigla moda da se tuku u glavu. NJu je zamenila moda udaranja glavom u oluk. Kada se vraćamo kući kasno, taj koji to ume i može zaleti se i glavom ulubi oluk. Tako je postajao šampion. Čak su i kapije otvarali glavom, i jedan koji je prednjačio u tome naleteo je na ekser, nakon čega je završio u bolnici. Ja sam imao svoju posebnu družinu, koju su činili ljubitelji muzike. Nismo voleli da se tučemo i krademo. Uostalom, nismo ni bili konstitucije za to, ali nas je u jednom periodu uhvatila crna faza. Sada shvatam da je ona presudno uticala na moj život i stvaralaštvo. U družini je bilo pesnika i slikara. Spontano smo se družili, oblačili se u crno, a mesto naših izlazaka postalo je groblje. Uveče kada ne znamo šta ćemo sa sobom, organizovali bismo pozorišne predstave samo za nas. Okupljali smo se kod mene, pošto su moji roditelji bili stariji pa su rano legali, i ostajali do sitnih jutarnjih sati. Više naše kuće postojalo je naselje sa dosta kokošarnika, odakle smo redovno krali po neku kokošku. Onda tako sedimo celu noć, pečemo krompire i kokošku, jedemo, pre toga igramo pozorište, i tako do jutra, do sedam sati. Kada smo odlazili na spavanje, radnici su kretali na posao. To je trajalo mesecima. Dugo kasnije nisam mogao da se naviknem da legnem rano, čak i danas imam naviku da legnem u dva, pola tri izjutra. To dolazi od onog vremena kada smo bukvalno živeli kao slepi miševi.

Interesantna je muzika koju smo slušali u to vreme. Mada su bili jako popularni Bitlsi, Stonsi, mi smo slušali neku drugačiju muziku koju niko u Čačku niti je znao, niti je slušao, a kasnije su postale legende poput Blek Sabat, DŽetro Tal. Ta muzika imala je introvertan stav prema životu, zvučala je krajnje mračno i unutrašnje, a mi smo se identifikovali sa njom. To je moja poslednja faza u Čačku, koja se završila odlaskom u Kragujevac, kada je krenuo moj novi život sa grupom Smak.

Kurir.rs/ Ns portal

Bonus video: