MOJ ŽIVOT JE U NJEGOVIM RUKAMA Vuk Kostić o prijateljestvu s kasakaderom BATICOM i priči po kojoj ga bije glas da je ŽESTOKI MOMAK

Pre nekoliko dana glumac Vuk Kostić završio je rad na šestoj sezoni "Ubica mog oca", a do kraja snimanja serije i filma "Vera" deli ga još veoma malo scena. U obe te uloge ovaj dramski umetnik imao je saradnju sa kaskaderom Branislavom Fistrićem, s kojim ga je posao prvi put spojio pre nešto više od dve decenije.

Priča ne bi bila toliko neobična da se njih dvojica nisu upoznali još kao sasvim mali dečaci u komšiluku, a na sve to podsetio je Branislav setom fotografija koje je, uz emotivnu poruku, okačio na društvene mreže. "Dvadeset dve godine saradnje i druženja. Moj Badžica. Njemu ne treba dubler jer je jedan od nas. Moj brat Vuk."

Lepo je kad kaskader kaže glumcu da je s njim najlepše sarađivati. Ne skrivate reakciju u kojoj se prepliću ponos i emocija?

- Znate, kad vam neko kaže da nešto traje 22 godine. Raznežilo me je malo sve to jer pomislim: ode mladost, sve nekako prođe brzo. Baš je lepo napisao.

Odakle vam nadimak Badža?

- Ja zovem ljude Badžica, pa onda i oni mene tako zovu.

Znači emotivni ste?

- Tvrd momak, a mekog srca (smeh). To da sam žestok, ljudi mogu da zaključe samo iz mojih uloga.

Zanimljivo je da Branislava i vas ne veže samo posao?

- Po rođenju je živeo u Čuburskom parku, a ja u Kursulinoj ulici. Odrastali smo zajedno. Znao sam da se interesuje za kaskaderstvo, a i on je znao da ja studiram FDU. I onda nas je spojio prvi posao u "Apsolutnih sto" Srdana Golubovića. Međutim, iste te godine počelo je i snimanje filma "Život je čudo" Emira Kusturice. Tada smo bukvalno godinu i po dana živeli zajedno na Mokroj Gori i Zlatiboru, gde se snimalo. Bio je to naš prvi veliki susret kod Kuste.

Vi ste birali da i tada radite s njim?

- Na početku mi je bio dodeljen. Ali sam u "Život je čudo" rekao da hoću samo sa Baticom i njegovim burazerom da se bijem. Trebalo je da se suočim sa hiljadu i po statista, ali kad se on pojavi u masi, sve je lakše. Odradili smo scenu a la Zvonimir Boban... Jednostavno, kad snimam s njim, osećam sigurnost. Ne bih voleo nikada da neko drugi puca na mene i bije me. Eto, i sad u "Ubicama" trebalo je da dođu neki sa fantomkama, pa sam rekao: "Dobro, kad Batica dođe, sve može." Imam apsolutno poverenje u njega i kad treba da me tuče palicom, kad puca u mene ili treba da me zgazi kolima. Moj život je tada u njegovim rukama.

Znači glumac podmeće glavu gde ne treba?

- Pa ne podmeće, nego ako u kadru mora da se vidi, onda mora.

Imate poverenja u njega i kada snima scene umesto vas?

- Tako je, jer imam dosta nezgodnih scena zbog žanra za koji me najviše biraju. Možda Batica i ja ne bismo sarađivali da sam komičar ili glumac u romantičnim komedijama. Ali sudbina je tako htela da igram u opasnijim žanrovima koji zahtevaju neku vrstu spretnosti.

Ne mislite li da je čudno što vas reditelji ne biraju za komedije posle "Male noćne muzike", u kojoj ste publiku nasmejali do suza?

- Volim da se šalim, ja sam smešan čovek. Ali takva je sudbina.

Cela ova nostalgična priča nameće pitanje - brojite li godine?

- Ma ne. Ako bog da, nas dvojica ćemo se družiti bar još 20 godina. Jer, imam 43, a neće nam davati sa 60 uloge u kojima će nam biti potrebni kaskaderi. Samo me je malo pogodila činjenica što je vreme tako brzo prošlo. Kao da je juče bio film "Život je čudo" i svi ti naši filmski ratovi.

Možete li sa 43 da kažete da je život čudo?

- Život je divnić.

Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević