CELA JUGA JE OSTALA U ČUDU KADA SE ON POJAVIO NA EKRANU: U vojsci prvih šest meseci nije imao čizme, jer nije postojao broj 52!

Sećate se scene iz kultnog filma ”Ko to tamo peva” u kome čikica u naručju Pavla Vuisića viče na sav glas: ”Deco, deco!”, a onda par sekundi kasnije dolazi kolona od tri muškarca predvođena gorostasom Milovanom Tasićem? Tada je džin sa juga Srbije, prvi put stao pred kamere i to sve kako je u jednom ranijem intervju rekao – ”zbog prokletih para”.

Milovan Tasić-Tasa je u Inđiji radio kao traktorista dok jednog dana nije došao trener košarkaša Radničkog iz Beograda Slobodan Ivković (brat proslavljenog trenera Dušana-Dude Ivkovića) i upitao ga da li bi želeo da dođe na probni trening. Kada se ovaj dobroćudni, 212 centimetara visoki džin, onako nezgrapan i nespretnih pokreta, pojavio na košarkaškim parketima, kod publike je izazivao ili simpatije ili podsmeh.

– Kasnije sam shvatio – pričao je tada Tasić – da sam samom svojom pojavom interesantna figura za gledaoce, da sam im, na neki način, simpatičan kao košarkaš. To me je motivisalo da svakodnevno treniram i bar donekle nadoknadim izgubljeno.

U voj­sci pr­vih šest me­se­ci ni­je imao či­zme, jer JNA u stra­te­škim pro­jek­ci­ja­ma ni­je pred­vi­de­la broj 52. Na­rav­no da ni­je išao bos, već mu je na­rod­na ar­mi­ja kon­stru­i­sa­la dr­ve­ne klom­pe.

Pre ne­go što ga je po­zvao Slo­bo­dan Ši­jan, Ta­sa je već sni­mao fil­mo­ve. Pu­ri­ša Đor­đe­vić je hteo da na­pra­vi sa Ba­tom Ži­vo­ji­no­vi­ćem film o ju­go­slo­ven­skom Džejm­su Bon­du. Ka­da se po­sva­đao sa Pu­ri­šom, re­di­telj je iz­ba­cio sve sce­ne sa Ta­som ko­ji je, valj­da, tre­bao da ubije Ba­tu. Što je sa­mo po se­bi ne­mo­gu­će!

Na sni­ma­nju fil­ma "Ko to ta­mo pe­va” Ta­sa je no­sio se­kiru, a Mi­le Nos, još je­dan igrač Rad­nič­kog, ma­hao je ve­li­kim no­žem. Po­ro­di­ca dvo­me­tra­ša sa ma­lim ta­tom ko­ja ne da ukle­tom auto­bu­su da pre­đe pre­ko nji­ve, pre­te­ča je drum­ske ma­fi­je.

Sce­na bu­še­nja gu­me po­na­vlja­la se une­do­gled. Ma­li ta­ta je gre­šio u tek­stu. Kad su če­tvr­ti ili pe­ti put tr­ča­li uz­br­do, pa na­zad, du­šu su is­pu­sti­li.

Ni­je Ta­sa sni­mao zbog sla­ve, ne­go zbog pa­ra. Pro­kle­tih pa­ra, ko­je ni­je imao u Rad­nič­kom. U svetu filma sprijateljio se sa brojnim glumačkim legendama, o kojima ima samo reči hvale.

- Svi glumci su bili sjajni ljudi, boemi, mnogo su voleli kafanu. Dragan Nikolić je bio mnogo dobar čovek, znali smo se sa snimanja filmova, ali i sa Crvenog Krsta. Pamtim i Stoleta Aranđelovića kao dobričinu, sa njim sam često sedeo u kafani "Fontana“, blizu Hale sportova. A najbolje sam poznavao Batu Živojinovića i njegovu Lulu, takođe sa Krsta. Bata je bio sjajan tip, ali nezgodan kad popije, to su svi znali. Dok sam igrao u Valjevu družio sam se i sa Vojom Brajevićem, sa Zoranom Jevremovićem, Mikijevim bratom, pa sa košarkaškom braćom Kovačević, Brankom i Zoranom. Išli smo svi zajedno u Ljig na kupanje, jer u Valjevu nije bilo bazena - rekao je Tasa za Sportklub.

Sa Zoranom Radmilovićem je delio kadar u "Maratoncima“, ali i kafanu i ulicu na povratku kući.

- Sa Zoranom sam često sedeo u "Poslednjoj šansi“. I on je stanovao na Krstu, ispod SC "Vračar“, pa smo se vraćali iz kafane ujutru peške, a ljudi bi nas radoznalo gledali. U toj kafani sam ga nalazio kada su ga svi tražili, jer je znao da se ne pojavi na snimanju. Zoran je bio poseban, legenda. Neki su pričali da je bio namćor. To nije tačno, nego, kao i svakoj poznatoj ličnosti ponekad su mu ljudi dosađivali, presretali ga, zapitkivali, ili bi ga samo pipnuli, pa bi mu to zasmetalo - objašnjava Tasa.

Kurir.rs

Bonus video: