SA BRANKOM CVEJIĆEM I SUPRUGOM SAM IŠAO NA MEDENI MESEC! BIO JE BEOGRADSKA LAFČINA! Irfan Mensur se prisetio pokojnog kolege

Odlazak Branka Cvejić pogodio je ne samo članove njegove porodice već i prijatelje i saradnike iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Irfan Mensur gostovao je u emisiji "Puls Srbije" na Kurir televiziji, gde se prisetio njihovih druženja, ali i neobičnog putovanja na medeni mesec u Veneciju.

- Vest sam čuo pola sata nakon njegove smrti. Završio sam razgovor i sipao sam jedan viski sa četiri kocke leda koji sam popio njemu u čast.

Da li su nakon toga krenula da naviru sećanja?

- Jesu, mi smo se stalno viđali. On je ta generacija koja je uvek dolazila u JDP, pa bismo se čuli da popijemo kafu, što je retkost. Mi smo nekada živeli tamo, a sada dolaze generacije koje pozorište posmatraju kao radno mesto, odrade posao i odu. Mi smo ga živeli, kad je izgorelo, imao sam osećaj kao da sam izgubio kuću. Ja sam prvu kafu pio kod kuće, a drugu trčeći odlazio u JDP, imao ili nemao posla, da bih se družio. Ta je kafa mnogo slađa, znalo se u koliko sati dolaze Lane Gutović, Voja Brajović i Bane. Znalo se da se sedi, priča, piju kafe i čitaju novine, sećam se da je pokojni Mića dolazio sa Politikom ispod ruke i niko ne bi smeo da je dirne dok je on ne pročita. Živeli smo potpuno drugačiji život našeg pozorišta.

Kakav je bio Branko Cvejić?

- On je došao u JDP u paketu sa Bojanovim bebama, četiri godine pre mene. Posle toga je godinu dana pre mene došao Aleksandar Berček, pa Žarko Laušević, pa Ćetković, Glogovac i tako dalje.

Da li se sećate prvog susreta?

- Branko je bio lafčina, beogradska lafčina. Ja sam došao iz Niša i upoznao jednog pravog Beograđanina. On je bio gospodin i po ponašanju i po razgovoru. Hajde da idemo do banalnosti, do toga da je mirisao, to je bio čovek koji ima pedigre. Svi znamo ko su mu otac, deca, žena, znamo njegovo poreklo. Nikada nismo pričali o Cveji a da nismo pričali i o njegovoj supruzi Vesni. Mislim da su oni u braku otkad su se rodili. Sećam se vremena kada nije bilo telefona, a mi zaglavimo u kafani i tada priđe konobarica, i mi svi znamo da je to Vesna. Ne znam šta je govorila, ali je imala mnogo strpljenja, proveravala ga je samo da vidi da li je sve u redu. Vodili su brigu jedno o drugom.

Da li to znači da je on bio boem?

- Mi, glumci, moramo da budemo boemi. Završimo posao oko pola jedanaest, dok se istuširaš i odmoriš, prođe ponoć, ako ćeš da večeraš, onda su to već sitni sati. Ako su sitni sati, boemština, mi smo po profesiji boemi.

Da li možete da se prisetite neke anegdote sa vaših druženja?

- Cveja je bio neposredan čovek, tako ću ga i pamtiti. Ja sam ulazi u prvi brak, sedeo sa suprugom u salonu JDP, svi su nam čestitali, bili smo svima tobože dragi. Počnemo priču da ćemo na bračno putovanje i postavlja se pitanje gde ćemo, imamo razne predloge i iskoči predlog da odemo u Veneciju, zvuči romantično i mi rešimo da idemo tamo. U jednom trenutku Cveja kaže: "Idem i ja sa vama". Tako sam ja sa Brankom Cvejićem i mojom ženom išao na svadbeno putovanje i divno smo se proveli. On je bio takav čovek, zašto ne bi išao, pogotovo zato što sam ja njemu rekao zašto da ne.

Kakvo je bilo to putovanje?

- Seli smo u moja kola, putovali, stajali gde smo stajali, uzeli smo divan hotel u Veneciji, on je voleo dobru klopu. Voleo je neke lepe stvari u životu, tako da smo se tu našli.

Da li je znao da uživa?

- O bože, on je čovek koji je život uživao. Imao je takvu energiju da je uživao u svim stvarima, a najviše u tome da iza sebe ostavi nešto. On je ostavio ljudima kulturu. U njegovo vreme je naše pozorište ušlo u Evropsko udruženje pozorišta. Da njega nije bilo i energije koju je posedovao, da se pozorište renovira posle užasnog požara, to bi se verovatno i dan-danas gradilo.

Zamerali su mu što je igrao do poslednjeg dana?

- Sećam se i tog razgovora dva dana pre odlaska u bolnicu, kada me je pozvao u salon na piće. Počeli smo da pričamo, kada mi je on rekao da radi u Narodnom pozorištu jednu predstavu, pa onda trči u Jugoslovensko, a da usput ima i neka snimanja. Stalno je bio u nekoj žurbi i trčao je tamo-vamo. Nakon toga mi počnemo priču o tome šta će nama to u životu, jer i ja puno radim. Tu govorimo jedan drugom da smo svoje karijere ostvarili i da nama to ne treba.

Zašto je onda toliko radio?

- Trebalo mu je to, da bi održao nivo života. Želeo je da se oseća živim, zbog toga je odbio da se penzioniše.

Kurir.rs

Bonus video: