GORE JE OGOLITI EMOCIJE NEGO TELO: Ana Franić o povratku na male ekrane, komplimentu koji joj je dala DUŠICA ŽEGARAC i čuvenom OCU

Prošle su dve decenije otkako je glumica Ana Franić prvi put stala pred kamere u filmu "Zona Zamfirova". Iako je više radila u pozorištu, one odabrane role na velikom platnu i televiziji odredile su je kao filmsku glumicu. Sa svega 17 godina postala je student akademije i mada ju je život stavljao na iskušenja da od glume odustane, to nije učinila.

Pauzu u poslu napravila je kada se zbog udaje odselila iz Beograda u Split, gde se ostvarila i kao mama. Trenutak odluke da se vrati u rodni grad poklopio se sa pozivom reditelja Darka Bajića da igra u filmu "Ime naroda". Oživljavajući suprugu Svetozara Miletića, gradila je i lik eskort-dame u prvoj sezoni "Močvare". Taj posao preporučio ju je za seriju "Poziv".

Kako vas je našla uloga Une?

- Scenaristi serije Iva Mitrović i Marko Popović želeli su me za lik Une jer su me prethodno gledali u "Močvari" i dopala sam im se, a onda i jer se bavim sportom. Zajedno smo oblikovali Unu. Bilo je to lepo iskustvo, uz divnu glumačku podelu sa Mirom Joković, Snežanom Bogdanović, Uliksom Fehmiuom, Ervinom Bravom, Isidorom Minić, Nikolom Glišićem...

Bavi li se i vaša Una istim sportom kao i vi?

- Ne, ali im je bilo zanimljivo da Una izgleda kao ja. Duže vreme sam u fitnesu, a poslednjih godinu dana u krosfitu. Dinamičan je, zabavan, pronašla sam se u tome i njime prkosim godinama. Kad nisam na poslu, onda sam u teretani.

I u "Močvari" ste imali, iako epizodu, fizički upečatljiv lik eskort dame Ljubinke.

- Milena Marković je fantastičan pisac, drago mi je što je dobila Ninovu nagradu. Za svaki lik od njih 90 pisala je biografiju na po nekoliko stranica. Zato je rad na "Močvari" bio radost i dokaz da, u šta mladi glumci ne veruju, nema malih uloga. Ljubinka je imala samo dve i po scene. Bila je to igra na petoparcu, ali uzbudljiva. Dijametralno sam suprotna od svega što ona jeste kao princip u životu. Nemam dodirnih tačaka sa banditskim životom i eskort damama, ali čim sam pročitala scenario, znala sam ko je ta žena i uloga.

Masna, kako ste jednom opisali?

- Kao i ova u "Pozivu". Mi glumci tako kažemo kada je lik sočan za igranje. Ljubinku je trebalo upakovati. Bilo je važno kako će biti obučena i našminkana. Imala sam fantastičnu pomoć šminkera i kostimografkinje, čija nam je bogata prijateljica pozajmila dosta garderobe, pa sam u jednom trenutku na sebi imala stvari od nekoliko hiljada evra. I mala uloga može da obeleži sezonu.

Hiperprodukcija serija donela je mnogima brojne povode za igru. Da li je izrodila i kvalitet?

- Jeste. Kada se otvori tržište, većina dobije priliku da radi. Desile su se važne serije i kod nas i u regionu: "Područje bez signala", "Klan", "Močvara", "Senke nad Balkanom"... Publika bira, a priliku da rade dobili su mnogi.

I vi ste dobili lepe ponude nakon duže pauze. Šta vam je ta distanca od posla donela?

- Svežinu, sad sam neko novo lice. A nije ni moguće da budem više ona žena od pre sedam godina. U šali kažem da sam san skoro svakog producenta jer trenutno ne radim mnogo. I to što sam se ostvarila kao majka donelo mi je drugačiju vrstu punoće. Radila sam u splitskom pozorištu skoro tri godine, ali bilo je različitih lomova i pomišljanja da više nikada neću ovaj posao da radim.

Da li je gluma profesija u kojoj je zrelost i u fizičkom smislu prednost?

- Ovo definitivno nije ženski posao, a nikada nije ni bio. Glumice imaju vrlo specifičan put. Kad si mlada, ima više posla jer u svakom scenariju postoje ljubavne priče, neke heroine. A onda čekaš dok ne počneš da igraš majke. Posle četrdesete stižu karakterne role i više nije bitno kako izgledaš. Videću šta me čeka, sad mi se čini da živim svoju drugu mladost.

Poziv od Darka Bajića za film "Ime naroda" stigao je baš u prelomnom trenutku?

- Pakovala sam se da se nakon razvoda iz Splita vratim u Beograd. Darko me je pozvao ne znajući da se selim, ali život namešta situacije da, kad zatvaraš jedna vrata, neka druga ti se potpuno čudno otvore. Odmah sam dobila i ulogu u "Močvari", a obnovili smo i predstavu "Tre sorele".

Kako je izgledao novi susret s Darkom, s kojim ste pre 12 godina snimali filma "Na lepom plavom Dunavu"?

- Odavno smo prijatelji. Prvo smo radili predstavu u pozorištu, pa na filmu, i kako on voli da kaže, postala sam njegova glumica. Veruje u mene, lepo me i ispravno vidi i kao glumicu i kao čoveka. Ne samo da je dobar reditelj, on je jedan od onih poslednjih Mohikanaca koji film voli i živi ga. Ima svoje glumce s kojima voli da radi. Neko bi rekao to su klanovi, ali logično je. Ovaj posao morate da radite s onima s kojima se razumete.

Ljudi su skloni predrasudama, u šta spada i ona prema nagim scenama, s kojim vi nemate problem?

- Neprijatno je skinuti se, svi smo mi ljudi. Ali ne znam zašto bi to bilo gore od emocionalnog ogoljavanja. Ono je strašnije i bolnije. Na primer, u "Močvari" sam igrala eskort damu, a jedina od svih žena u seriji nisam imala scenu seksa. Kada igraš nešto totalno različito od sebe, i to uspeš da nađeš u sebi, pitaš se odakle to i ko si uopšte. To su ozbiljnije stvari od skidanja.

Zašto je to onda mnogima tabu tema?

- Živimo u svetu gde je sve ogoljeno do koske, svaki dan gledamo najgoru vrstu moralne pornografije, koja je petsto puta gora od pornografskih magazina. A onda dovodimo u pitanje moral glumica koje su se skinule. To ne razumem. Da se vratimo 30 ili 40 godina unazad, kada su društva bila mnogo zatvorenija, prikazivani su filmovi koji su bili potpuno dekadentni i niko ih nije dovodio u pitanje. Šta bi se desilo danas da Bertoluči snimi "Poslednji tango u Parizu"? Konjima bi ga rastrgli na ulicama Rima. Upiremo prst u umetnost, koja bi trebalo da podražava ono što živimo i to radi mnogo čednije od načina na koji zapravo živimo. Ja samo tragam za istinitošću života.

Da li je u glumi najteže to što posao stalno nosite sa sobom?

- Ovo nije posao koji je moguće ostaviti tamo gde si radio, jer ne možeš sebe negde da ostaviš. Onaj ko to uspe, šizofren je. Ne možeš da pobegneš od promišljanja. Dok kuvam ručak, razmišljam kako ću da rešim neku scenu. Gluma je i posmatranje, percipiranje, i tvrdim da je svaki dobar glumac vrhunski psiholog i psihijatar.

Jeste li za ulogu u "Ime naroda" morali da osvežite i znanje iz istorije?

- Više je tu Ljuba Bandović kao Svetozar Miletić imao posla nego ja kao njegova žena. O Anki se malo zna, a predstavili smo je kao stub porodice. I volim da napomenem da mi je Darko dao da igram babu (smeh). Mama sam Anji Pavićević, koja jeste mlađa 18 godina od mene, ali pošto sam mladolika, razliku u godinama smo istakli tako što sam igrala bez šminke. To nikada nisam odbijala.

Ima li to veze sa samopouzdanjem?

- Ima veze sa razumevanjem glumačkog zadatka. Svi imamo nesigurnosti i volimo da izgledamo fino, ali ako igram ženu iz 19. veka, šta će mi šminka?

Verujete li danas da ste birali pravi posao?

- Nisam ga nikada mistifikovala. Upisala sam Akademiju posle treće godine gimnazije, nemajući alternativu. Sama sam se spremala, samo me je pred prijemni pogledao Milan Caci Mihajlović, čijeg je brata poznavala moja mama. Nisam imala pojma ni ko je profesor Bajčetić, koji prima klasu. Zamišljala sam ga kao malog i debelog. Rekli su mi kako on voli plave i visoke, a da je jednom primio Katarinu Žutić. A ja mala, crna i kratko ošišana. Pričali su i da svi primaju preko veze. Ali uspela sam sama. Glumci zavise od nečijeg ukusa. Ne može svako od nas svakome da se dopadne, a ljudi se teško mire s tim.

Pomislila sam da vas je za prijemni spremala čuvena Dušica Žegarac?

- Ona je bila mamina prijateljica i vodile smo neke dragocene razgovore na temu filma. Dala mi je neke od najlepših saveta i najbolji kompliment da na neki način u meni prepoznaje sebe kada je počinjala. Pomislila sam, nemoguće je, ja nisam tako lepa! Ona je glumica o koju smo se mnogo ogrešili. Snimila je preko 70 filmova, i bila jedina u bivšoj Jugoslaviji sa tri Arene u Puli. Bila je jedinstvena, jedna od najsavršenijih filmskih glumica. Nije mi jasna nepravda da ostane uskraćena za uloge u najboljim godinama, treba da nam je svima na čast.

Da li vam je bilo važno šta vam kaže otac, čuveni jugoslovenski filmski kritičar Severin Franić?

- Naše profesije su suprotstavljene i oboje smo se plašili i grozili toga da nas dovode u vezu. Često su me reditelji pitali šta mi dođe Severin Franić, a kad kažem tata, čude se što to ne spominjem. Tako mi je Dragan Marinković rekao da mu je moj tata iskritikovao sve filmove. A istina, umeo je da bude beskompromisan, s čime je trebalo da se izborim. Prema meni je bio štur, plašio se da me bilo kakav pozitivan komentar ne podigne. Ipak, od njega sam dobila i jednu od lepših pohvala u životu, ali nije rekao meni, već mami. Bilo je to za scenu silovanja u filmu "Na lepom plavom Dunavu". Rekao je da bi mi za tih pet minuta i Oskara dao.

Osećate li se danas kao filmska glumica?

- Više sam radila u pozorištu, a prepoznatljivija sam zbog uloga pred kamerom. One su mi i mnogo nagrada donele, i možda više i volim da snimam. Zadovoljna sam ulogama i ljudima s kojima sam radila. Ali, nažalost, to ne obezbeđuje moju egzistenciju, pa se bavim i pedagoškim radom.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: