UMRLA JE ZABORAVLJENA KAO UBOGA SIROTINJA: Kraljica SRPSKIH ljubavnih romana je PREZIRALA BRAK! Živela je BURNO i završila BEDNO

Milica Jakovljević, rođena je u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u "Novostima" kao jedna od retkih žena u poslu. Posle toga je radila i u "Nedeljnim ilustracijama", sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.

Zanosna lepotica

U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji, intrigirajući javnost svojom povučenom i eksentričnom personom.

Beograđani su je upamtili kao damu u zanosnim ljubičastim kreacijama, doteranu i negovanu, sa dugim loknama, lepa i smerna devojka iz patrijahalne porodice.

Kako je pamte?

Život njene majke i inače se Milici činio kao čitav jedan roman. Uz to,imala je pravi književni talenat i govorila lepim jezikom', njene reči, umesto dečije literature, očarale su nju i ostalu decu i ispunjavale im detinjstvo. Rečenice su joj bile lepe i živopisne. Imala je i glumačkoga dara. To nasledje jedan je od razloga što je kasnije Milica počela da se bavi pisanjem, jer to majčino dramsko i pripovedačko, utiskuje se u dušu moju i Stevinu. Od majke je Milica nasledila i pevački dar , ona je umela da zapeva divne junačke pesme.

Ljubavni jadi

Uprkos činjenici da je često pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo. Tečno je govorila francuski i ruski, bila je obrazovana, pametna i veoma samostalna.

Naime, nekon što je prešla čedrdesetu, po beogradskim kuloarima počela su govorkanja da njen stan posećuje tadašnji veoma poznati i jedan od najprivlačnijih glumaca Božidar Boža Nikolić. Od nje je bio stariji pet godina, a veza je rasturena nakon jedne decenije zbog, kako se pričalo, Miličinog kategoričnog odbijanja da vezu krunišu brakom. A volela ga je. Mada, zasigurno ne toliko koliko Vitoja.

Vitoje

Ovom Slovencu posvetila je i roman "Slovenačka gora", a on joj je "ukrao" i prvi poljubac.

-Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne - otkrila je u svojoj autobiografiji.

Ženska prava

Izdvojila se tekstom "Treba li podići ženi spomenik", zalažući se da se damama prizna svako umeće. Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene. Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena.

Brat Stevan Jakovljević

Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom "Srpske trilogije". Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.

Srpska Džejn Ostin

Milica Jakovljević je autor romana "Ranjeni orao", koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani "To je bilo jedne noći na Jadranu”, "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene majke", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku" i "Mala supruga" su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim razvojem događaja.

Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka "Dama u plavom", "Devojka sa zelenim očima", "Časna reč muškarca" i "Sve one vole ljubav", kao i pozorišne komade "Tamo daleko” i "Emancipovana porodica".

Drugi svetski rat

Veliki preokret u njenom životu desio se kada je za vreme Drugog svetskog rata odbila da bude deo režima. Lepa novinarka odbila je da radi u Nedićevim okupacionim novinama kako bi sačuvala svoj obraz i ispoštovala brata Stevana koji je bio u zarobljeništvu kao major kraljevske garde.

Rat je prošao a Milica nije imala prava na penziju, niti na bilo kakva primanja, dok je njen brat Stevan napredovao u službi i našao se na visokom položaju. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.

Odbačena

Bila je odbačena, zaboravljena i sankcionisana. Status novinara je izgubila jer je prošlo više od devet meseci bez angažmana, a niko nije uzimao u obzir razloge. Odbijena je i za penziju, a da bi preživela, sva autorska prava svojih književnih dela prenela je na beogradskog knjižara Ivana Veselinovića.

To je obelodanjeno tačno 20 godina nakon njene smrti, kada je 1972. godine Atelje 212 u svoj repertoar uvrstio predstavu "Ranjeni orao". Porodica, koja je očekivala materijalnu dobit zbog izvođenja njenog dela, ostala je u šoku kada se Ivan Veselinović pojavio sa ugovorom na čijoj poleđini je pisla poruka da joj je on "omugućio da priušti nešto uglja kako se ne bi smrzla", te da zato na njega prenosi sva prava.

Zaboravljena

Milica je bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene.

"Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam", kritikovao je "revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.

Tužna smrt

Umrla je 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine. Njena bratanica Gordana, ćerka Stevanova, opisala je kako im je javljeno za njenu smrt, koju nijedne novine nisu objavile jer je okrenula leđa političkim vođama tog doba.

- Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze - ispričala je tri decenije kasnije Gordana.

Atelje 212

Decenijama su njena dela bila zaboravljena od većine, ukaljana pečatom srama njihove autorke, da bi se vratila na scenu predstavom "Ranjeni orao" 1972. godine u Ateljeu 212. Od tada publika opet može da uživa u njenim delima i da pronađe predah od svakodnevnog života, čitajući romane i gledajući filmove i serije inspirisane njenim radom.

(Kurir.rs)

Bonus video: