POSLEDNJI INTERVJU GORICE NEŠOVIĆ: NEMAM SNAGE, vidim samo 50 odsto, u principu vodim dosadan život! Evo šta je još rekla

Novinarka i radio-voditeljka Gorica Nešović je preminula u 59. godini, a ta vest je mnoge šokirala i rastužila. Brojne kolege su se emotivnim porukama oprostile od nje.

Poslednji intevju je dala krajem maja 2022. i to novinama Danas.

- Obično mi jutarnja kafa bude i jedina u toku dana i zato mi je vrlo važna. Njoj dajem najviše vremena. Probudim se u četiri ujutro, na miru je pijem do pet sati, a onda sledi spremanje za radio i za novi dan. Kad se vratim kući, malo dremnem, spremim nešto za jelo, blejim, telefoniram (naročito u ovo još uvek doba korone)… Gledam TV, trešti mi muzika da imam osećaj neke gužve, a u principu vodim vrlo dosadan život. Nekada i to prija i svakako je bolje od loših iznenađenja.

- Mnogi mi zavide jer imam dosta slobodnog vremena. Kad završim jutarnji radio-program, praktično sam slobodna. Ali, nije uvek bilo tako. Ovo je đavo došao po svoje. Pre godinu dana sam imala operacije na oba oka, pa sad vidim 50 odsto, tako da mnoge stvari koje sam radila sada ne mogu. Najveći deo vremena provodim kao prava kućna buba, ali važno mi je uvek bilo da mogu samu sebe da zabavim.

- Otkako sam na insulinu, ne mogu da jedem sve, ali ima mnogo toga što obožavam – sve što je iz mora, ribu i plodove mora na sve moguće načine. Volim mlade krompiriće iz rerne, hrskave i rumene, grčke salate i namaze od sira, halumi, grčki sir na grilu (saganaki)… I mnogo, mnogo sveže salate. Mogla bih na tome da živim. Popijem ponekad pola čaše vina. Moj kolega Dragan pravi divno crno vino, bogato, baš po mojoj meri. Inače pijem limun i vodu.

- Nikada nije sve idealno. Nekada sam imala snage, a nisam imala vreme. Sad imam vreme, ali nemam snage. Idealno bi bilo da imam radijski studio u kući, da mogu sama da biram muziku, da pravim doručak zajedno sa slušaocima, da sedim u papučama i majici… Moj posao na radiju je sastavni deo mog života, ne kapiram ga kao kao obavezu, nego kao potrebu.

- Tri filma su mi omiljena za sva vremena „Karamel“ (libanski), „Hleb i lale“ (italijanski) i Kopolin „Drakula“. I dalje volim da se udubim u ekran, da poverujem u priču, da mogu da se pronađem tamo negde na platnu. Ne volim filmove visoke produkcije koji imaju fascinirajući efekat. Ne gledam filmove u kojima deca pate, gde ljudi muče jedni druge, ranjavaju… A ne volim ni naivne ljubavne priče sa poznatim glumcima koji treba da prodaju film. Gledam i domaće serije, u poslednje vreme ima ih dosta.

(Kurir.rs/Danas)

Bonus video: