NIKADA I NI SA KIM NIJE LAKO SNIMITI EROTSKE SCENE! Ivana Dudić o najtežim glumačkim izazovima i periodu kada je bila mađioničar

Velika ljubav koja se rodila između scene i umetnice Ivane Dudić još dok je bila devojčica i izvodila mađioničarske trikove kraj oca mađioničara rezultirala je time da glumu bira kao životni poziv. Iako je prvobitno zamišljala sebe kao studenta primenjenih umetnosti, preko noći je promenila odluku.

Da li je lakše snimati seriju kada se ona već emituje pa usput osluškujete i reakcije publike?

- Sve postane stvarnije kada krene emitovanje i čujemo šta publika kaže. Meni znače kritike, i dobre i loše, i volim da mi sugerišu i kolege, reditelji ili producenti. Volim kritiku.

S obzirom na to da ste već imali iskustva sa glavnim ulogama, donosi li takav zadatak veći izazov ili doprinosi samopouzdanju?

- Samopouzdanje dolazi kasnije, a može da izostane ako reakcije publike nisu dobre. Velika je odgovornost nositi glavnu ulogu. Treba opravdati zašto ste tu gde jeste, ne samo rediteljima, producentima i scenaristima već publici. Ako su reakcije pozitivne, i samopouzdanje je tu. Iskustvo je takođe važno, ali samo građenje lika ne proizilazi iz njega ako nema temeljnog rada i pripreme.

Da li vam je neka voditeljka bila inspiracija da stvorite lik Srne Todorović?

- Imala sam neke smernice, posmatrala rad nekih voditeljki, ali nikoga nisam oponašala konkretno, već sam od svake uzela ono najautentičnije i napravila lik Srne.

Gledali smo vas u mnogim serijama, a jednu od autentičnijih rola ostvarili ste u "Crvenom mesecu"? Volite li da radite epohu?

- Koliko je teška i zahtevna, toliko je i laka u smislu emocija. One danas nisu ništa drugačije nego što su bile nekada, samo što su ljudi bili ograničeniji i možda uskraćeniji za mnoge stvari. Ipak, to ih nije sputavalo da ostvare svoje snove i ciljeve. Iako su oko nje svi likovi bili istorijski, moja uloga Sofije Bauman nije, pa na meni nije bila tolika odgovornost dok sam je gradila jer nisam morala da se slepo držim nekih zadatih karakternih osobina.

Još se priča o erotskim scenama koje ste u toj seriji snimiti s kolegom Milošem Đurovićem. Da li je bila olakšavajuća okolnost to što ste zajedno studirali?

- Nikada i ni sa kim nije lako snimiti erotske scene. Možda je teže s nekim koga poznaješ, jer ćeš sutra možda piti kafu s njim, a prethodno veče te je video nagu na snimanju. I zahtevnije je i teže jer, uslovno rečeno, tako obnaženi jedno pred drugim prelazite granicu prijateljstva. Opet, i te scene su za mene kao i svaka druga. Nisu komplikovane kada je scenario dobro napisan. Ako je čin vođenja ljubavi u njemu na pravom mestu, a ne samo da bi se glumci skinuli, onda je sasvim u redu. Teže je snimati neke emotivne scene i one u kojima treba da ogolim sebe kao ličnost i predstavim neku emociju koju nisam doživela.

Kao možda u seriji "Ubice mog oca"?

- Tako je. Morala sam da odigram scenu silovanja i pokažem ono šta nakon nje prolazi moj lik Milanke Drakulić. To je bilo teže nego samo obnaživanje pred kamerom.

Za relativno kratak vremenski period ostvarili ste zavidan broj uloga na televiziji. Da li je taj tempo doneo više umora ili iskustva?

- Tempo koji sam zadala sebi samo me tera da još više radim i dokazujem se. Naravno, postoje padovi u imunitetu, samopouzdanju, intenzitetu, ali bih sve ponovila i presrećna sam i zahvalna na svemu što mi se desilo. Posao me ne umara, mnogo volim da radim i samo da se ovako nastavi, biću srećna. Nemam više šta da poželim.

S kojim likom biste se bar nakratko menjali zbog njegove profesije?

- Nikada se ni sa kim ne bih menjala jer mnogo volim svoj posao i izbore koje sam pravila do sada.

Pamtite li prvi snimljeni kadar u seriji "Jedne letnje noći"?

- Snimala sam ga s kolegama Ljubom Bulajićem i Vajom Dujović. Bilo je to u Petrovcu na moru, na obali, i sećam se kao da je juče bilo kako su me sve vreme obuzimali ushićenje i usplahirenost.

Koristite li neka znanja koja ste stekli na akademiji u privatnom životu?

- Ne koristim glumačke trikove, ali u svoje likove unosim dobar deo sebe. Fakultet dramskih umetnosti me je dosta oblikovao i uticao na mene i privatno. Taj period odrastanja mnogo mi je značio u svakom smislu pa primenjujem dosta naučenog i u životu. Profesija glumca je eksplicitna stvar i u njoj nema srama. Ne mislim da možemo sve, ali uz dobro opravdanje, kvalitetnim razgovorom i objašnjenjem možemo da opravdamo karakter lika koji igramo. To se sve uči na akademiji.

Imate li ikada tremu?

- Ona je prisutna kada ima odgovornosti koja se javlja kad god krećem u nešto novo. Trema se gubi s vremenom, kada uđete u štos, tako je u svakoj profesiji. Doza odgovornosti je potrebna jer je ona stvar odraslih.

Da li biste postali glumica da vam tata nije bio mađioničar?

- Da, sigurno. Mađioničarstvo me je možda podstaklo jer sam dosta bila na sceni, pa mi ona nije predstavljala kasnije barijeru. Ono mi je olakšalo taj put, ali sa ovom pameti opet bih pokušala da upišem glumu. Ona je moj životni poziv.

Jeste li umeli da prepoznate šta znači pobednik pošto ste s devet godina bili vicešampionka Balkana u scenskoj magiji?

- Recimo, na prijemnom za glumu imala sam samo odgovornost, nisam znala u šta se upuštam pa nisam imala tremu. Zapravo sam se spremala za primenjene umetnosti, odsek enterijer. A onda sam odjedanput, nekoliko meseci pre prijemnog, rekla da ću da se spremam za glumu. Bila sam nesnađena, kao Alisa u zemlji čuda, i nisam znala šta postižem time ako upišem akademiju. Toga sam postala svesna čim sam upisala i kada sam videla da su od 380 kandidata primili nas 10. To je veliki uspeh. Jer nisam imala šta da izgubim, gluma je tada za mene bila jedina opcija, mislila sam ili ću je upisati, ili će goreti svet. Bila sam vrlo odlučna, neku su verovali u mene, drugi ne, ali ja sam otišla po svoj san i ostvarila sam ga.

Koristite li danas neke trikove i koliko je teško izvoditi ih?

- Ne koristim, teško je izdvoditi ih, to je veština koja se uči ceo život, kao i gluma, za koju volim da kažem da je čarolija.

Jeste li sada u najboljim godinama za glumicu?

- Glumac možeš biti čitavog života, do poslednjeg daha. Čarolija je u tome što nikad nije kraj i uvek može još. Glumac nikada nije dostigao svoj vrhunac, uvek može da napreduje više i uči, naravno da što si stariji, imaš više iskustva, ali to ne znači da si sve naučio. Kako vreme prolazi, tako napreduje i gluma i svi mogući umetnički poslovi. Ne mogu da kažem da sam u najboljim godinama za glumicu, ali trenutno proživljavam jedan od lepših perioda svog posla. Ako se ovako nastavi, biću presrećna.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: