GLUMA JE MOJA PRVA LJUBAV, A REŽIJA FLERT! Miloš Đorđević o snimanju serije TUNEL, pedagoškom radu i ODNOSU SA SUPRUGOM Milenom

Svoju karijeru glumac Miloš Đorđević započeo je na daskama koje život znače, a potom je 2002. godine na filmskom platnu publiku dočekao kao momak s narandžastom kosom u ostvarenju "Ringeraja".

Oprobali ste se u različitim žanrovima. Koja uloga vam je najviše legla?

- Svaka je dolazila u trenutku kada sam za nju i životno i glumački bio spreman. Ni sa jednom se nisam mučio ili bio zbunjen kako da je donesem. Naravno, različite su po veličini zadatka i težini interpretacije, ali me nijedna nije nažuljala.

Šta bi vam bio najveći izazov da odigrate, a još niste imali prilike?

- Voleo bih da mi se uskoro desi, i u pozorištu i na filmu, velika teška dramska uloga kojom bih i sebi, a i publici pokazao nešto što osećam da u sebi imam. Želim izazove, da stalno podižem lestvicu i pokušavam da je preskočim.

Vaša prva uloga pred kamerama bio je Mali u filmu "Ringeraja". Po čemu pamtite snimanje?

- Bilo je prelepo i veselo, mnogo nepoznatog i radosti. Bio sam mlad i neiskusan, a snimajući učio sam tajne zanata. Predivno je bilo upoznati veliki broj mojih, tada već poznatih i dokazanih kolega i praviti zabavan generacijski film nadomak rodnog Kragujevca.

Dobitnik ste pregršt nagrada. Šta vam one znače?

- Slagaću ako kažem da mi nisu važne. Svakoj sam se mnogo obradovao i značila mi je na putu stvaranja samopouzdanja koje je kod nas glumaca stalno na nekom ispitu. Postoji još nekoliko velikih nagrada u mom esnafu koje nisam dobio, ali im se nadam i radim na sebi ne bi li ih zaslužio.

Jedna od njih je i plaketa "Miroslav Belović" za najbolju režiju predstave "Dar". Da li je teže režirati ili glumiti?

- Gluma je moja prva ljubav i naša veza je neraskidiva. S režijom sam flertovao još od studentskih dana i nekoliko puta smo imali ozbiljne susrete koji su bili veliki izazov i dopali su mi se. Potpuno su različite pozicije u pristupu ovim dvema umetnostima, ali su obe izazovne i u budućnosti ću ih kombinovati.

Koliko vam znači završena niža muzička škola?

- Svako usavršavanje glumačkog bića veoma je važno za razvoj snažne glumačke persone. Naravno da mi je značila, jer sam izvežbao svoj sluh, naučio note i to mi dosta olakšava rad u muzičkom pozorištu.

Znači li vam u poslu i razumevanje kod kuće s obzirom na to da vam je i supruga Milena glumica?

- Trudimo se da objektivnim savetima pomognemo jedno drugom u donošenju kako životnih tako i poslovnih odluka. Dve glave su pametnije od jedne, četiri oka bolje vide. Lepo je imati pored sebe nekog ko može da ti promeni vizuru u određenoj situaciji i time ti omogući više različitih rešenja nekog problema.

Kakav je osećaj raditi sa studentima, kojima na Fakultetu savremenih umetnosti predajete glumu?

- Pedagogija u glumi je nešto što me najviše ispunjava poslednje četiri godine i u čemu sam pronašao novi izazov i radost. Raditi s mladim ljudima i uvoditi ih u tajne zanata je teško i odgovorno, ali i izuzetno uzbudljivo i nadahnjujuće. Izuzetan je osećaj posmatrati kako uz tvoju pomoć, brigu i podršku jedno darovito, ali nesigurno biće postaje ozbiljan umetnik koji nosi zanat u ruci i ume da ga koristi.

Šta im savetujete?

- Da je najvažnije biti vredan i uporan, stalno tražiti novo i više od sebe i, naravno, neprestano se obrazovati.

Svoju svestranost spojili ste i u opereti "Pariski život" u Madlenijanumu, gde igrate barona de Gondremarka. Šta je najizazovnije u spoju glume, muzike i plesa?

- Upravo to, imati dovoljno veštine i snage i spojiti te tri umetnosti u jedan jedinstveni scenski ugođaj pun veštine, energije i artificijelnosti. Bilo je zanimljivo sarađivati s kolegama operskim pevačima i stvarati nešto novo u jednoj umetničkoj simbiozi i zajedničkoj radosti. Mi smo njima pomagali u glumi, oni nama u pevanju i eto velikog uspeha operete i punog i zadovoljnog gledališta.

(Kurir.rs / Sanja Marković)

Bonus video: