ZA PRVU ULOGU DOBILA JE NAGRADU MARKO ŽIVIĆ: Danica Grubački je završila 2 fakulteta, a otkriva zašto je 7 godina čekala FILM

U domaće bioskope ovog meseca stigla je komedija "Po*no-priča" reditelja i scenariste Aleksandra Jankovića, nastala kao plod saradnje Telekoma Srbija i Apolon produkcije.

Ovom uspehu prethodilo je sedam godina uspešnog rada u pozorištu.

- Imala sam sreće, radila sam sjajne predstave s velikim rediteljima i za neke od uloga dobijala nagrade. Rad u malom ansamblu i u sredini gde se neguje radna atmosfera - kako kod glumaca, tako i kod tehničkog dela ansambla, kao što je to u Narodnom pozorištu Sombor - mesto je gde nije teško biti uspešan jer ne očekuješ od sebe ništa manje.

Zašto smo toliko dugo čekali da vas vidimo na filmu?

- Dobijala sam ponude koje mi se nisu činile izazovnim, a neke sam odbijala zbog rada na predstavama, i nisam zažalila, ali i zbog sramotno niskog honorara koje se pojedine produkcije usuđuju da nude. S druge strane, nisam dobijala kastinge koje sam priželjkivala. U našem poslu sve je to normalno i prihvatila sam da je ovo moj put.

Neke vaše koleginice su odbile da igraju Stelu. Šta vas je privuklo?

- Tekst je nastao prema pozorišnom komadu "Amateri", za koji sam znala jer se igra u Srpskom narodnom pozorištu, gde igram. Poznavala sam neke od glumaca, naslutila sam da će i tekst biti podložan promenama, znala sam da je ekipa mala i da će na snimanju biti zabavno, i nisam pogrešila. Dobili smo ozbiljno duhovitu komediju, čije će se replike godinama prepričavati. Priča jeste upakovana u "laku komediju", ali otvara važna socijalna pitanja - kojim sredstvima se služe ljudi na ivici egzistencije kako bi se rešili stega margine.

Prva uloga i odmah nagrada "Marko Živić". Jeste li ga poznavali?

- Marka sam gledala u pozorištu i poznavala površno, ali mi je velika čast što sam nosilac prve nagrade s njegovim imenom. Priznanje imponuje jer je ovo moj prvi film. Nisam bila sigurna šta radim tokom snimanja, ali sam lik stvarala intuitivno, dajući Steli i neke svoje osobine, ne osuđujući je zbog izbora, ali i uz bodrenje cele ekipe. Drago mi je što je rezultat bio zapažen, naročito od strane žirija na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.

Publika glumce često poistovećuje s likovima koje igraju. Koliko vam je važno da dokažete kakvi ste u stvari?

- Živim jednostavnim životom jer ne izlazim mnogo i ne posedujem mnogo, iako život na točkovima i u koferima - s matičnim pozorištem u jednom, rodnom kućom u drugom, partnerom u trećem gradu, i u Beogradu, u kojem je ipak sve centralizovano i gde "živim" već dve godine - baš i ne zvuči tako jednostavno. Na sve to sam počela da držim časove francuskog i italijanskog jezika onlajn. Nije mi važno da dokazujem više ništa, a sa druge strane otkako sam prestala sebe da shvatam previše ozbiljno, sve je krenulo nabolje. U vremenu postistine i hiperprodukcije informacija znam da neko iza tastature može nekoga diskvalifikovati za manje od sekunde, pa se ne obazirem previše ni da dokazujem ni da fasciniram. U stalnom sam planiranju i konstantnom trenutku između sadašnjosti i budućnosti, pa imam utisak da mi sadašnjost često izmiče, zato sam najsrećnija onda kad ništa ne očekujem, nego samo "postojim" u trenutku.

Mora li glumica da živi običnim životom kako bi na sceni zasijala punim sjajem?

- To je individualna stvar, uzrokovana različitim faktorima na koje ne mogu uvek da utičem, ali se trudim da mi na poslu glava bude čista od svega što se dogodilo tog dana. Nekada je izvedba bolja dok je moje lično osećanje drugačije, i obrnuto. Radije biram ovo drugo.

Kurir.rs, TV ekran Ljubomir Radanov

Bonus video: