TUŽNO JE KOLIKO SE KARATA PRODA NA KOLARCU! Jovan Kolundžija o stanju u kulturi: Tu salu jedino može da napuni Nemanja Radulović

Maestro Jovan Kolundžija održao je prošle nedelje tradicionalni beogradski koncert na Kolarcu. Zimski nastupi čuvenog violiniste postali su simbol Beograda, a ove godine pratili su ga Gudači Sv. Đorđa, predvođenim dirigentom Srboljubom Dinićem.

Danas ste nas primili u Gvarnerijusu, koji ste osnovali i u njega uloži dosta novca i na kraju poklonili Beogradu. Šta vas je navelo na tu odluku?

- Bilo je to iznuđeno rešenje. Radio sam tu 20 godina i sve je bilo na mojim plećima. Prostor je bio van funkcije više od 50 godina. Sve je ovde novo. Nisam odoleo lepoti ovog prostora. Centar smo otvorili u oktobru 2001. blizu mog rođendana. Sada je Gvarnerijus gradska ustanova, a jedan gradonačelnik ga je skoro, ne svojom krivicom, uništio, a drugi spasao. Digli su nam pre nekoliko godina zakup više od sto posto preko noći i nisam mogao više sam da to finansiram. Stupio sam u kontakt s Goranom Vesićem, koji je došao u naš prostor i odlučio da pomogne. Sve smo se dogovorili za 20 minuta. Nisam srećan što to nije više moje, ali trudiće se da nivo umetnika bude uvek visok.

Najteže je naučiti da svirate violinu, ali vi i dalje svirate sa istim žarom. Nemate samo publiku u krugu dvojke?

- Potrebno je nekoliko godina rada samo da naučite povučete prvi pravi ton, a ko to izdrži, ima šansu da uspe. Održao sam ove godine seriju koncerata u prigradskim beogradskim opštinama u kojima nikad ili gotovo nikad nisam nastupao. Bio sam prvi izvođač klasične muzike u Centru za kulturu "Vlado Divljan". Bili su u čudu što je bila puna sala i više od 500 ljudi. Svirao sam na Banovom brdu i u Rakovici. Naredne godine ćemo svirati po Srbiji, ali i u Italiji i Španiji.

Da li vežbate svakog dana?

- Čudan je to osećaj. Često mi se ne vežba, a onda me proganja to što nisam vežbao. Ne želim da radim protiv sebe. Kada sviram, to me smiruje, napredujem i otkrivam nešto novo.

Narodni ste poslanik. Da li ste zadovoljni onim što ste uradili za kulturu?

- Imali smo veoma malo okupljanja. Bio sam u prošlom sazivu u Odboru za kulturu i informisanje, ali od informisanja nismo stigli do kulture. Nisam uradio ništa. Nismo stigli na dnevni red. Nisam u tom odboru, ali želim da budem tamo i pokušaću da ostvarim svoje ideje.

Šta je problem mladih umetnika danas, da li je to što nemaju menadžere?

- Menadžeri rade samo kad mogu da zarade od nekog umetnika, a kod nas to skoro da nije moguće. Ako vam kažem da je prosek prodaje karata na Kolarcu između 50 i 100, bilo ko da dođe. Naravno, ima tu nekoliko izuzetaka, pa moraju da ponavljaju koncerte, kao što su Ivo Pogorelić ili Nemanja Radulović. Oni mogu da sviraju svaki dan. Međutim, oni su uspeli da naprave taj odnos prema publici. Pogorelić je arogantan i prepotentan, ali ipak svoj. Druga krajnost je Radulović, kome nikad nije dosta da priđe publici sve bliže. Iz njega to izlazi spontano. Voleo bih da imam pola te potrebe koju ima on kad izađe na scenu. Svako ima svoju prirodu.

Koja je vaša novogodišnja želja?

- Želim da Gvarnerijus ostvari želje koje sam stavio na papir i da organizuje dobre koncerte. Ideja mi je da opet sviram na Kolarcu s Velikim simfornijskim orkestrom. Voleo bih da ustanova Gvarnerijus prati mene u uspešnosti. Moja supruga je sada direktor i stavila je na leđa da ja budem srećan. Sada znam da će jednog dana, i kad mene više ne bude, ovaj prostor nastaviti da traje. On ima toplinu, što su napravili Rusi i taj uticaj carske Rusije se vidi.

Kurir.rs

Bonus video: