ODRASTAO U OKUPIRANOM BEOGRADU, PA MU SE PREKO NOĆI SVE PROMENILO: Ovo je bio život jedinog Srbina koji je dobio Pulicera!

Jedini Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu za poeziju bio je čuveni Čarls Dušan Simić, koji je sinoć prminuo u svom domu u Nju Hempširu u SAD-u. Tužnu vest je na društvenim mrežama poselio njegov prijatelj, književnik i književni kritičar, te profesor na univerzitetu Tomislav Longinović.

A njegove pesme su bile nešto posebno, i svrstale su ga u red najvećih pesnika na svetu. Prve pesme objavio je u svojoj 22. godini, ali je po povratku iz vojske, gde je proveo dve godine, spalio svoje rane radove i usledila je prva zbirka „Šta kaže trava“ (1966), a potom i više od 50 knjiga poezije i proze. Kritika ga je od samih početaka dočekala sa pohvalama, a potom je nagrađen i brojnim priznanjima, među kojima su i Pulicerova nagrada za pesme u prozi „Svet se ne završava“ (1990), Nagrada Volas Stivens, „Grant za genija“ Mekarturovog društva…

Objavio je i desetak knjiga prevoda poezije sa prostora bivše Jugoslavije (od Pope, Lalića i Miljkovića, preko Simovića i Šalamuna do Aleksandra Ristovića i Radmile Lazić) i dobitnik je Nagrade PEN-a za prevod (1980).

Odrastanje u okupiranom Beogradu

U jednom skorašnjem intervjuu za Novu, na pitanje na kom jeziku sanjate?, odgovorio je:

- Na engleskom jeziku, kojim govorim već 66 godina. Ne znam kada sam prestao da sanjam na srpskom, valjda kad sam služio američku vojsku kao vojni policajac.

Intervju je ipak dao na srpskom jeziku “da proveri da li ga se još seća”.

Čarls Simić rođen je u Beogradu 1938. godine kao Dušan Simić. Njegovo detinjstvo obeleženo je odrastanjem u okupiranom gradu, bombardovanjima i ostalim ratnim strahotama, kao i poratnim teškim godinama u kojima se nova vlast često surovo obračunavala sa neistomišljenicima.

A jedan od takvih je bio i Dušanov otac.

Razdvajanje porodice i ponovno spajanje

Simićev otac je po završetku rata napustio Jugoslaviju, shvatajući da komunistička vlast ne nudi onu vrstu slobode kojoj je težio. Odlazi u Italiju i zatim u SAD. Majka ostaje sa decom, Dušanom i njegovim bratom, iščekujući trenutak u kome će moći da ponovo budu svi na okupu. Zemlju nisu mogli da napuste legalno zato što nisu imali pasoše. Ilegalni izlazak bio je skopčan sa brojnim opasnostima i rizicima, tako da ova opcija nije bila u igri. Majka je u jednom navratu čak pokušala da peške pređe granicu, ali je vraćena nazad i provela je neko vreme u pritvoru. Preostalo im je samo čekanje.

Pasoše su dobili u leto 1953. godine. Simićeva majka nije imala poverenja u vlasti i strahovala je da će im pružena šansa za odlazak izmaći. Uspela je da u istom danu kada je dobila pasoše spakuje najosnovnije stvari i da se sa sinovima ukrca na voz za Pariz.

- Igrao sam košarku sa drugovima u obližnjem dvorištu, kada me majka pozvala da dođem. Želeo sam da još igram, ali me ona bukvalno uvukla u kuću. Bio sam ljut. Zatvorila je vrata pokazala mi da ćutim i rekla da krećemo za Pariz iste večeri. Nisam smeo nikom da se javim, ni da se pozdravim sa drugovima - priseća se Simić tog dana. (Profile | Charles Simic | Season 8 | Episode 806 | PBS).

Dečak Dušan će se u Beograd vratiti tek početkom osamdesetih godina kao Čarls, poznati pesnik.

Beskrajna godina u Parizu, dolazak u Njujork, stvaranje novog doma

Proces dobijanja američke vize za nekoga ko stiže iz komunističke zemlje nije bio jednostavan ni kratkotrajan. Simići su proveli godinu dana čekajući trenutak u kome će krenuti preko Atlantika. Teskobu emigrantskog života mladom Čarlsu kompenzuju lepote Pariza i dani provedeni u francuskoj školi. Susret sa delima velikana francuske poezije bio je podsticaj za Simićevo otiskivanje na plovidbu poetskim beskrajem. Neizvesno krstarenje u koje se upustio bilo je vođeno unutrašnjom potrebom za istinom kao svojevrsnim kompasom koji ga je vodio u nove avanture. Taj kompas i danas usmerava Simićevo kretanje, nakon svih oluja kroz koje je prošao.

Konačno, porodica je 1954. godne opet na okupu u Njujorku, zatim se sele za Čikago. U narednim godinama Čarls Simić će tokom školovanja i kasnijih zaposlenja često menjati mesto boravka. Mesto koje naziva domom pronašao je u Strafordu u Nju Hempširu, gde je od 1973. predavao Američku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Nju Hempšir.

Uspeh u svetu poezije

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Simićeve pesme postaju prepoznate kao nešto sasvim novo na američkoj poetskoj sceni. U narednim godinama njegov rad doživljava brojna priznanja kroz najznačajnije nagrade koje se dodeljuju pesnicima: PEN Translation Prize (1980), Ingram Merrill Foundation Fellowship (1983), MacArthur Fellowship (1984–1989), Pulitzer Prize finalist (1986), Pulitzer Prize finalist (1987), Pulitzer Prize for Poetry (1990), Wallace Stevens Award (2007), Frost Medal (2011), Vilcek Prize in Literature (2011), The Zbigniew Herbert International Literary Award (2014), Zlatni venac Struških večeri poezije (2017).

Za pesničku zbirku „Svet se ne završava“ dobio je Pulicerovu nagradu za poeziju 1990 godine. Posebno priznanje odato mu je izborom za Pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu (The Poet Laureate Consultant in Poetry to the Library of Congress 2007-2008).

Simić je nekoliko puta bio u najužem krugu za dobijanje Nobelove nagrade za književnost.

(Kurir.rs/Serbiantimes.info)

Bonus video: