KULTURA JE KLJUČ NAŠEG POSTOJANJA: Miki Manojlović o svom novom filmu STRIC i što nije prihvatio da bude MINISTAR ILI AMBASADOR

Jednom od najvećih naših glumaca, Predragu Mikiju Manojloviću, dani su ispunjeni raznim slatkim obavezama u pozorištu, a trenutno se na repertoarima domaćih bioskopa nalazi njegov novi film "Stric", prvenac hrvatskih reditelja i scenarista Davida Kapca i Andrije Mardešića.

Kad nije pred kamerama i u teatru, druži se s prijateljima i vreme provodi u planini van Beograda. Za Kurir Manojlović otkriva kakva je figura u njegovom životu bio stric, ali i o stanju u srpskom kulturi i zašto je odbio da bude ministar.

Šta vas je privuklo neobičnoj priči kao što je "Stric"?

- Dobar scenario. David i Andrija su me zvali telefonom, pa smo se našli u Zagrebu. Poslali su mi scenario, koji sam pročitao za jedan dan, i odgovorio da želim to da radim.

Da li ste gledali film i imate li nelagodu kad vidite sebe na velikom ekranu?

- Nemam nelagodu. Obično gledam sebe dok snimam, ali i u montaži. Nisam ovog puta to uspeo zbog obaveza, jer su film montirali malo u Zagrebu, pa na Visu. Prvi put sam pogledao film na festivalu u Karlovim Varima. Nemam negativan otpor prema sebi na ekranu. Imao samo možda prvi put kad sam gledao sebe u "Otpisanima". Dobro je gledati materijale sa snimanja. Nekada to nije bilo moguće. Sve se sada snima elektronski i možete da korigujete ne sebe, nego smisao toga što radite. Neki koji previše gledaju sebe pokvare se (smeh).

Film "Stric" je težak za gledanje. Kako ste ga sami doživeli?

- Važno je kako film ceni publika, ali ne ja. Reditelji su pametno hteli da sve snimamo na jednoj lokaciji, a nigde na špici ne piše da sam deo video-materijala snimio i ja svojom kamerom.

Da li je to bio vaš predlog i ideja?

- Jeste. Imam ljubav prema snimanju i dobro znam šta treba da vidi stric i snimi. Malo sam se igrao. Moj prvi kadar koji sam snimio filmskom kamerom dao mi je veliki Tomislav Pinter. Radili smo tada "Samo jednom se ljubi".

U literaturi i na filmu imamo figuru majke i oca. Kako je na vas uticao stric?

- Ima tu vrlo nešto zanimljivo. Stric u filmu vraća ove ljude i sebe u osamdesete i u sopstvenu traumu koju je doživeo sa sopstvenim stricem. On je ubio ili nije celu njegovu porodicu. To može da se pročita pažljivim gledanjem. Film se dešava danas, a moj stric se zvao Andrija. On je bio najmlađi brat mog oca. Poginuo je sa 44 godine u saobraćajnoj nesreći, kad je pogodio jedno jedino drvo na putu Pančevo-Beograd s desne strane. Živeo je brzo i bio je sklon šalama.

Jedna od njegovih šala je bila uzrok zašto sam odlazio na psihoterapiju kod Vide Jojić, a nisam znao da je to zbog njega. Vida je postavila temelje psihoanalize u Jugoslaviji. Odlazio sam kod nje da vidim zašto se bojim visine. Ovde vlada ubeđenje da se ja plašim aviona i da imam strah od letenja. Visinu nisam voleo, a nisam znao zašto, pa sam otkrio. Moj stric je mene kao vrlo malog držao kao mačku za vrat i hteo da baci sa prozora prvog sprata naše kuće. To mi je napravilo traumu. Bacao me je kao loptu sa terase i hvatao nad tim ponorom. Vrlo se grubo šalio sa mnom i napravio mi je problem s visinom, a ne avionom.

I sada letite?

- Jedino nisam bio u Australiji.

Da li biste voleli da idete da gledate tamo Novaka Đokovića?

- Voleo bih da ga gledam. Pratim njegove mečeve i živciram se, a moja supruga je duhovita, pa kaže: "Da li bi se Novak dizao u pet sati da tebe gleda?" Ne verujem da bi to uradio jer je on disciplinovan momak. Nole zna tačno kad ustaje i leže, a ja ne znam, jer je takvo moje posvećenje poslu koji se zove gluma.

Prošle godine publika je mogla da vidi i vaš film "Trag divljači" Nenada Pavlovića. Što vam je on toliko važan?

- Lepo je da govorimo o njemu jer je prošao ispod radara. "Trag divljači" ima vrline naracije jednog oldfešn muvija. Nije se trudio da se dopadne publici nekom novom estetikom. Scenario je napisao Nenad Pavlović po prozi svog oca Žike, kao i film imaju vrednost koju nisam siguran da je publika prepoznala. Žika kroz svoje romane prati porodicu Jokić. Film je sjajan jer je to porodična drama. Imamo tu službenika DB i razočaranog sina i studenta nakon protesta 1969. kojeg je zajebao Tito. Tu je i ćerka koju je otac namerno uvalio u brak s kolegom da ne bi napredovao u Službi. Moj lik oca tu je drugačiji od onog u "Stricu" i ima traumu od lapota.

Gledaćemo vas i u filmu "Lančana reakcija" Dragana Bjelogrlića, gde igrate Pavla Savića?

- Nisam video film. Pavle Savić je bio protivnik stvaranja atomske bombe, ali su država i Ranković bili za. Zamislite kakav je ugled imala nekada Jugoslavija kad su joj i Amerika i Rusija dozvoljavali da pravi atomsku bombu. Možete li danas da zamislite neku od ovih novonastalih zemalja da pravi atomsku bombu? Ne možete. Da se naši naučnici nisu tada ozračili, imali bismo atomsku bombu.

Šta je budućnost našeg filma i da li su to koprodukcije? Kada ćemo napraviti nešto veliko kao zemlja?

- Mi imamo generalno problem kad je film u pitanju, a to je moje mišljenje. Nije dobro da Filmski centar Srbije bude neslobodan i ispostava Ministarstva kulture. Dakle, ministarstvo i onda treba da odlučuje koji film i s koliko novca će filmovi biti podržani. Postoji nedovoljna svest koliko film služi za dobru promociju neke zemlje u svetu. To su prvi shvatili Rumuni, pa smo imali novi talas autora. Da ne govorimo o Izraelu, Koreji i Kini. Mladi moraju dobijati šansu, a da nešto naprave, potreban je novac. Ne možemo da imamo FCS, koji, kad raspiše konkurs o novcu, odlučuje 52 ljudi. Za koprodukcije je neophodno da vas podrži vaša zemlja. Ko su ta 52 genija u koje imamo poverenja? Pogrešno su postavljene stvari. Otišao zbog toga. Neko bude i u komisiji i vidi scenario i odbije ga, a posle snimi svoj film po delu tog scenarija. Imamo primer s "Darom iz Jasenovca". To su ozbiljne manipulacije. FCS mora da bude nezavisno telo.

Nije dobro da se država stalno plaši filma i da u upravnom odboru većinu čine pripadnici stranke na vlasti. Bilo je tako i kad su na vlasti bile demokrate. Država jeca i svima je to jasno, ali je kultura najjeftinija i ključ našeg postojanja, a ulaganje u kulturu je najjeftiniji način za podizanje kvaliteta života ljudi. To se teško kapira. Naročito kad si ministar i kad nećeš da talasaš. Od 1945. godine i prve ministarke Mitre Mitrović do danas potpuno je svejedno ko je tu bio, jer niko nije ništa promenio. Ima država koje osećaju šta je kultura. Pariz je nekada bio siv kao i drugi gradovi u Francuskoj, pa su okrečeni i postali su svetli i lepi gradovi. Imamo i Kanski festival. Ministar kulture može da utiče na mnoge stvari.

A zakoni?

- Nisu usklađeni zakoni o radu i kulturi. Ko je glasao za te zakone 2009. godine, i dalje nisu u koliziji. Ko hoće od političara to da menja, on je brzo doviđenja.

Licitira se da su i vama nudili da budete ministar kulture?

- Tačno.

Što ste odbili?

- Da bih prihvatio tako nešto, morao bih da imam kart blanš. Znate šta to znači - sva prava. Nismo došlo do te priče. Budala sam. Kad uđem u nešto, idem do kraja i srcem. Po pisanju vaših kolega, mnogo puta sam bio ministar kulture i ambasador. Muka mi je od tih nagađanja. Nisam rekao ko mi je nudio. Svi misle da je Vučić, a nije.

Ko vam je nudio?

- To je starija priča nego prezent.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov

Bonus video: