TEK SADA IMAM HRABROSTI DA STANEM PRED PUBLIKU I POTPUNO SE OGOLIM! Miki Damjanović o svom KABAREU i kolegama s kojima ga IZVODI

Priliku koju mu je reditelj Zdravko Šotra ukazao još pre dvadeset pet godina u filmu "Lajanje na zvezde" glumac Milorad Miki Damjanović iskoristio je na najbolji način. Danas uživa status prvaka drame Beogradskog dramskog pozorišta i taman kada je pomislio da je njegova ljubav s kamerom završila u foto-albumu, desio se poziv za komediju "Tate".

Šta biste naveli kao presudan trenutak da vaša karijera, posle čitave decenije pauze, napravi zaokret ka televiziji?

- Kao i inače sve u životu, ne biraš sam kad i kako će se nešto dogoditi. Dok sam jarko želeo da snimam, ređale su se, konstantno, pozorišne uloge. I to dobre. I taman kad sam se pomirio s tim da više nikad neću snimiti ništa i da ću biti isključivo pozorišni glumac, desile su se "Tate", a zatim još tri televizijske uloge.

Da li vam se posle serije "Tate" dopalo da nastavite da igrom pred kamerom balansirate igru u pozorištu?

- Televizijska gluma je zaista posebna draž. Čini mi se da je ponekad veća koncentracija potrebna za snimanje nego za rad u pozorištu. Kad sam, posle skoro deset godina, ponovo osetio ljubav kamere prema meni, a bogami i moje prema njoj, nisam hteo da raskinem. I voleo bih da ta ljubav traje dugo.

Olakšava li toliko pozorišno iskustvo glumu pred kamerom?

- Naravno. Kad osvojite veštine i savladate zanat i mnogo uloga na sceni, scena od tri strane, ukoliko se, naravno, kod kuće spremite za snimanje, postaje igra. A gluma i jeste igra. Tu smo mi privilegovani. Mi idemo na posao da se igramo.

Nakon serija "Igra sudbine" i "Kolo sreće", usledila je i telenovela "Od jutra do sutra". Razlikuje li se način rada kada se promeni ekipa?

- Imam sreću da "Smart produkciju" nekako smatram svojom matičnom televizijskom produkcijom, tako da se ekipe uglavnom ne menjaju. Tamo se, zaista, osećam kao svoj na svome. I u toj produkciji se glumac stvarno oseća kao "gospodin glumac".

Da li vam je bio izazov da oživite lik negativca, prvog na televiziji?

- To je poslastica za svakog glumca. Mi se trudimo da oživljavamo karaktere koji zaista postoje. Naša umetnost se ogleda u tome da sebi pokušamo da objasnimo zašto je taj čovek takav, šta ga je nateralo da izabere pogrešan put, da shvatimo njegove motive i iz kog potisnutog problema oni idu. Sve u svemu, da bismo bili uverljivi tumačeći takve likove, moramo ih braniti i razumeti, a to ponekad baš nije lako.

Šta ste svoje dali Boriši osim fizičkog izgleda?

- Boriša i ja nemamo ama baš ništa zajedničko. Možda sam mu pozajmio malo Mikijevog sarkazma.

Šta vas je inspirisalo da stvorite poetsko-muzički kabare "Čeznem da vam kažem", s kojim putujete širom Srbije?

- "Čeznem da vam kažem" je nešto o čemu veoma dugo maštam. Recimo da sam tek sada stekao dovoljno samopouzdanja i hrabrosti da stanem pred publiku u svoje ime i potpuno se ogolim. To je moja životna priča.

Podržale su vas mnoge kolege. Kako izgledaju vaša druženja na tim putovanjima?

- Presrećan sam što su moje kolege to prepoznale i što su pristale da kao moji gosti daju deo sebe privatno publici koja dolazi da nas gleda. Pored mojih prijatelja soprana opere Narodnog pozorišta Nataše Radovanović i pijaniste Pavla Joksimovića, Gaga Mićalović, Steva Piale, Mina Lazarević i Iva Štrljić su deo ove moje priče, sve dobri i čestiti ljudi. A duhoviti. Onda samo možete da zamislite kako izgleda turneja kad sednemo u kola.

Ako je to intimna priča o vašem životu, imate li potrebu da kroz posao otvarate dušu i pričate o sebi?

- Ne bih rekao da sam egzibicionista u tom smislu, ali sam siguran da neke moje priče govore o nekim širim problemima, te je moja misija da pomognem nekim ljudima koji sede u sali da shvate da se iz svakog problema izlazi jači i da se ipak može doći do svog cilja.

Dugo se čekalo na beogradsku premijeru, koja je zakazana za 27. februar. Zbog čega je prestonica tek sada došla na red?

- Bilo mi je frka (smeh).

Možete li da kažete da vam je ovo najbolji period u karijeri?

- Rekao bih da, poslovno, trenutno živim svoj san i ostvario sam ciljeve koje sam sebi zacrtao kao student. Pa šta više da tražite od boga u 45. godini. Hvala mu.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: