POLA ŽIVOTA SAM ŽIVELA NORMALNO, A POLA BILA SKARLET O'HARA! Maša Dakić o novoj ŠANSI, seriji LAKO JE RALETU i odlasku u AMERIKU

Mada je mnogo toga, od najranijih dana, u životu glumice Maše Dakić ukazivalo na to šta će joj biti poziv, životne okolnosti odvele su je daleko od prvih šansi koje je dobijala na filmu i u pozorištu - u Ameriku. Kada se potpuno pomirila s tim da joj je ljubav dala pravi putokaz u pravcu Njujorka, jedan poziv promenio je sve. Ideja da se američki sitkom "Svi vole Rejmonda" snimi na srpski način izgleda nije mogla bez Maše. Trideseti januar ne obeležava samo početak emitovanja komedije "Lako je Raletu" već i novu etapu u njenom životu. Mesec dana kasnije, u intervjuu za TV Ekran, priča o ovoj neverovatnoj šansi koja joj je donela popularnost.

Kako ste dobili ulogu Ivane Todorović?

- Predložila me je koleginica Aleksandra Tomić, partnerka Andrije Miloševića, kome se ideja dopala. Ipak, prošla sam kasting i onda dobila ulogu. Bila sam oduzeta od straha kad je krenulo snimanje jer nikad ranije nisam radila na televiziji i nisam imala glavnu ulogu u seriji, pa još na RTS. Odgovornost je bila velika i prema ljudima koji su me predložili, a i prema publici. Andrija mi je govorio da ne brinem, ulio mi je samopouzdanje i sigurnost, i poslednjih mesec dana na snimanju uživam.

Koliko ste slični Ivani?

- Ona ima troje dece, a ja ih, nažalost, nemam, pa sam se plašila hoće li ljudi poverovati da je majka. Međutim, scena s devojčicom Ninom, koja glumi moju ćerku, kad priču vraćamo u prošlost, probudila mi je majčinski instinkt. Sama sam sebi poverovala da sam majka troje dece. Trudila sam se da budem i nežna i stroga. Uzor su mi bile i moje drugarice koje su majke, gledala sam kako za decu treba i ljubavi i strpljenja. Inače sam prznica, pa kad bi naišle teže situacije, reditelj je umeo da kaže: "Šifra: omekšivač za veš" (smeh).

Vaša ćerka u seriji zove se baš kao vi - Maša. Ali to vam nije pravo ime?

- Marija živi u Njujorku, a Maša u Beogradu. Ali niko me ne zove Marija osim Baneta Trifunovića.

Osećate li već popularnost?

- Putovala sam nedavno u Novi Sad i svi su me prepoznali: od konduktera, do čistačice i policajca. To je dokaz da se serija gleda. Pitala sam se kako će publika prihvatiti seriju, ali sada, posle samokritičnosti, osećam zadovoljstvo. Ako se i ja smejem dok gledam, znači da tu nešto ima. Drago mi je što je vole i deca jer - ona imaju visoke kriterijume.

Glumačka ekipa je odabrana.

- Velika je stvar igrati s Ljiljom Blagojević i Branimirom Brstinom, legendama našeg filma i televizije, a tu je i Kubura, koji je drugačiji, miran, na koga možeš da se nasloniš i zaspiš u toj nežnosti koju širi.

Kao takav tim, scenario često obogatite spontanim opaskama?

- I previše toga je ušlo u kadar, najviše od Andrije. On drži energiju, diže temperaturu i čak je probio taj "četvrti zid", pogledao u kameru i obratio se Piksiju lično (smeh). Bio je to jedan od uzbudljivijih trenutaka, kao i scena u kojoj s Jelicom Sretenović pevamo pesmu iz "Boljeg života". Time smo na neki način odali poštovanje legendama naše televizije i dogovorili se da, ako bude druge sezone, to više namenski radimo.

Gledali ste "Bolji život"?

- Čak i da nisi hteo, morao si jer se toliko puta reprizirao. Gledali smo svi porodično, sednemo ispred televizora, baš kao što vidim da se danas gleda "Rale". Prijatelji mi šalju slike kako s decom i roditeljima zajedno prate naše epizode.

Da li vam je lični odnos sa svekrvom bio model za seriju i odnos s Ljiljom Blagojević?

- U šali kažem da je mene moja svekrva maltene zaprosila (smeh). Uzor mi je bio odnos moje poznanice i njene svekrve jer je ona jedina snaja koja je s njom na "vi". Odnos tada ima više poštovanja i ne može da sklizne u neku glupost. U seriji Cica je tipičan primer majke koja misli da gubi ulogu ako snaja sve preuzme, pa se trudi da pomaže. Neke žene to rade s najboljom namerom.

Zanimljivo je da vam je Ljiljana pri prvom susretu s filmom igrala majku.

- Sećam se tog snimanja iako je prošlo 27 godina. U sceni me je tešila dok sam bila naslonjena na nju. Tako me je zagrlila da sam se osećala kao da mi je prava majka. Imala sam 13 godina i igrala sa sve samim velikanima. Pored Ljilje, tu su bili i Dragan Nikolić, Milena Dravić, Bata Živojinović, Svetozar Cvetković, Neda Arnerić...

Milenin savet još pamtite?

- Rekla mi je da ću od te uloge biti zaražena glumom. Smatrala me je ravnopravnom koleginicom iako sam snimila samo taj film, koji pritom nikad nije izašao. Jednostavno, umela je da te učini posebnim. Bila je neverovatna ličnost.

Otkud vi na filmu sa 13 godina?

- Moj tadašnji očuh je video oglas za audiciju u Politici i prijavio me. Feđa Stojanović je bio u žiriju i on me je na neki način izabrao, uz reditelja Mišu Vukobratovića. Pre toga ceo život sam glumila "Prohujalo s vihorom". Pola života sam živela normalno, a pola sam bila Skarlet O'Hara. Do te mere sam je oponašala da jednom umalo brata rođenog da osakatim jer sam ga gađala vazom, baš kao što je i Skarlet gađala Reta Batlera. Tako sam naučila i engleski jer bih, čim dođem iz škole, prvo pustila "Prohujalo s vihorom" da bi, pošto traje tri i po sata, stigao do kraja dana da se završi. I tako pet godina bez prestanka. Deceniju kasnije, kada sam opet jednom pogledala film, shvatila sam da Skarlet nije pozitivan lik, pa sam se zabrinula da li je uticala na moj karakter (smeh).

I niste se pokajali što ste krenuli u glumu?

- Nikada! Veoma teško sam donela odluku da odem u Ameriku, a to sam uradila zbog mog muža, znajući da se glumom tamo neću baviti. Potom sam sebe godinama ubeđivala da nisam za ovaj posao. I počela sam da se bavim produkcijom na Trajbeka filmskom festivalu, pre toga sam radila na recepciji u hotelu, kod advokata i u kafani kao kelnerica... Sve sam te poslove volela, ali sam potajno u sebi zatrpavala tugu što se glumom ne bavim. Zato sam, kad su me pozvali za "Raleta", morala ponovo da poverujem da sam ja za to i sada, najviše zahvaljujući Andrijinoj podršci, nikada više nisam volela svoju profesiju. Za moju dušu i glumu predstoji renesansni period.

Nije kasno ni sa 40 biti na novom početku?

- Osećam se kao devojčica, puna energije, nade, uzbuđenja. Jesam se uplašila, ali uspela sam da pobedim strah i dobila novi pogled na svet i profesiju. Zahvalna sam što su me opet pozvali u društvo. Inače, moj muž je arhitekta koji je sa 33 godine iz korena promenio život i postao ugostitelj. Kod nas bi pomislili da je pao s konja na magarca, ali u Americi nema te stigme, ako si dobar, uspećeš.

Koliko je naporno živeti na dva kontinenta?

- Ključ tog pitanja je u mom odnosu s mužem. Jer, ako mi ne možemo da ispratimo jedno drugo, onda je sve besmisleno. Ne bih volela da žrtvujem naš odnos zbog neke uloge. A opet, čini mi se da je Coja bio srećniji što se meni desila ova šansa. I on dolazi ovde češće dok snimam, a i dobija ideje šta bi možda mogao u Beogradu da radi.

Zašto mislite da za vas gluma u Americi nije moguća?

- Otkako sam 2000. upisala glumu i prošla kroz ceo proces dopadanja ljudima, prošlo je 20 godina. Pomislila sam da ne mogu sve ponovo tamo. I zato sam se fokusirala na produkciju. Amerikancima ništa ne znači moja biografija s predstavama iz JDP, ali kad im pokažem da sam radila našu verziju "Svi vole Rejmonda", biće to sasvim druga priča. To je već referenca.

Opet, ima i ona izreka da ako ne uspeš u svom selu, nisi uspeo.

- Moj deda mi je rekao još pre 15 godina: "Sine, dok ne budeš na RTS, nisi glumica." Žao mi je što je preminuo i ne može da vidi šta se desilo. Sad i shvatam koliko je velika stvar kad si na nacionalnoj televiziji i ne mogu da sakrijem to što mi srce ubrzano kuca kad me na ulici svi ti ljudi s osmehom pogledaju i daju podršku.

Ali glumu ste upisali lako, iz prvog pokušaja.

- Svi su mi govorili da nema teorije da me prime bez veze, ali ja sam posle treće godine gimnazije otišla na prijemni da vidim kako to izgleda. Imitirala sam, pogađate, Skarlet O'Haru, i primili su me! Srećna sam što sam bila u klasi Goce Marić uz Hristinu Popović, Stefana Kapičića, Milutina Miloševića, Marka Janjića, Sofiju Juričan...

Reditelj Goran Marković prvi vas je prepoznao za film?

- Pre dvadeset godina igrala sam u njegovom "Kordonu", a onda me je pozvao i za "Sedmi putnik na brodu ludaka", što mi je najomiljenija uloga na filmu, i "Delirijum tremens". U pozorištu sam najviše radila sa Anjom Sušom.

Ako su vam neki lik zaboravili, glas nisu.

- Jednom sam se vozila taksijem i pričala s tatom telefonom. Kad sam završila, taksista me je pitao da li sam ja Jagodica Bobica. Kratko je trajao moj ponos što me je neko prepoznao, pošto me je zamolio da do kraja vožnje ćutim. Objasnio mi je da njegova ćerka gleda stalno isti crtani i da je zbog mene propustio sva fudbalska i košarkaška prvenstva. Ipak, nije mi naplatio vožnju. Glas je moja specifičnost, a sinhronizacije crtaća omiljeni poslovi.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: