ZNAM KAKO SE SNOVI OSTVARUJU! Aleksandar Radojičić o prvom FILMU koji je snimio sa OSAM godina i tome ZAŠTO još čuva DETE u sebi

Već pri prvom pogledu na biografiju glumca Aleksandra Radojičića stiče se utisak da je život u njegovom slučaju posložio kockice tako savršeno. Od trenutka kada su ga roditelji sa šest godina odveli u dramski studio naslutivši njegovu ljubav prema glumi i zbog pasioniranog gledanja filmova sa Arnoldom Švarcenegerom, u svemu što je radio njegov trud i angažovanje bacali su sve jače svetlo na talenat s kojim je rođen.

Iako mu je tek 35 godina, skoro tri decenije prošlo je otkako je prvi put stao pred filmsku kameru. A posle toga samo su se ređale role koje su učvrstile njegov današnji status među glumcima. Dok je televizijska publika pažnju usmerila na drugu sezonu serije "Beležnica profesora Miškovića", Aleksandar je bio posvećen premijeri predstave "Ne igraj na Engleze".

Reč je zapravo o rimejku komada koji se već izvodio u BDP.

- Znali smo da dosta ljudi ima očekivanja od ove predstave jer pamte veoma uspešnu postavku sa Ivanom Tomićem, Danijelom Sičom i Markom Živićem. Međutim, napravili smo njen rimejk, pa nije neophodno praviti poređenje. Marko Gvero, Andrija Kuzmanović i ja lepo smo se uklopili i povezali s tekstom Marka Đurđevića, a po režiji Staše Koprivice. Vidim da će ovo biti jedna od onih predstava koju ću igrati i kad mi nije dan.

Uči li se lako to da na scenu izađete i kad vam nije do igre?

- Još na fakultetu. Opet, nije gluma teža od bilo kog drugog posla, na koji ljudi takođe moraju da odu i kad im nije dan. Ne bih sebe mogao da zamislim u kancelariji i s fiksnim radnim vremenom. Dinamika me pokreće. A kad nema obaveza, ne čekam da me neko zove. To budi negativne misli i razna pitanja i sumnje. Uvek ima prostora za rad na sebi kako biste bili spremniji za sledeći poziv, a kad otvorite novo poglavlje, otvore se i neka druga vrata.

Predstava nas sve seća na Marka Živića. Opomenu li vas ovakvi gubici na to da smo ovde svi privremeno i da se možda nekad nerviramo zbog onog što nije vredno?

- Apsolutno sam svestan toga, pogotovo danas, usled rata i korone. Ali trudim se da me to ne koči, da ne razmišljam iz ugla da sutra možda može biti kraj, već da koristim ovo vreme, koje ne znam koliko je, na najbolji način. Još učim da se ne nerviram. Moramo sami da filtriramo informacije koje nas opterećuju.

Šta je vaš beg od surove stvarnosti?

- Rad me leči i skreće mi crne misli, pogotovo kad radim s divnim ljudima, što je uglavnom slučaj. Pored toga, tu su moji prijatelji, porodica i odlazak u prirodu kad god mogu. Naravno, najviše vreme provedeno s ćerkom.

Da li vam u tome nekad pomogne i gledanje filma?

- Apsolutno, to i jeste njegov značaj, da probudi emociju i natera na razmišljanje. Ako ne uradi ništa od toga, usudim se da kažem da je loš film, besmislen.

Serija "Beležnica profesora Miškovića" na poseban način uvodi gledaoca u drugačiji svet. Kako ste je doživeli?

- Drugačije od svega što je do sada snimljeno kod nas, pogotovo žanrovski. Hrabar je potez i reditelja Miroslava Lekića i cele ekipe da se upuste u stvaranje mistike s natprirodnim pojavama i s dosta specijalnih efekata, a da se opet ispriča priča. Dopada mi se jezik serije, pristupačan je ljudima. Drago mi je što smo otvorili novi žanr u našoj kinematografiji. Moj lik se pojavljuje u prošlosti, tokom osamdesetih godina.

To je vreme u kojem niste živeli. Da li vam je bio izazov da ga oživite?

- Često sam radio epohu, čak se i radnja mog prvog filma dešava baš 1980. godine. Upoznat sam s tim vremenom iako ga se ne sećam lično. Dosta te kulture je inače protkano u našim životima, pa mi nije strano. Inače, uvek je posebno igrati epohu jer pored toga što sam neko drugi, putujem i kroz vreme. S ove distance to vreme mi deluje kao srećnije jer nije bilo svih ovih tehnologija i otuđenja ljudi. Bilo je zdravije.

Svoj prvi film "Sve će to narod pozlatiti" snimili ste sa osam godina, i to rame uz rame s Danilom Lazovićem, Petrom Kraljem, Mišom Janketićem...

- Nisam bio svestan šta se dešava i s kakvim veličinama delim kadar, kolika je to privilegija i da će mi gluma biti profesija. Puno mi je srce kad se sad setim tog filma. Sve je počelo od dramskog studija u Kolarcu,, koji je vodio Živko Prokić i zahvalan sam mu što me je sa šest i po godina primio, iako nije bila praksa da tako mala deca budu polaznici. Bilo je to moje divno iskustvo iz detinjstva.

Pamtite li neki savet starijih kolega?

- Čuveni Dragomir Felba mi je igrao dedu. Kostimi su nam bili slojeviti, nosili smo gunjeve, i svaki put kad bismo ponavljali kadar u kom se krećemo, uhvatio bi me za gunj kad treba da stanem. Iako sam znao kad to treba da uradim, kao i svakom detetu kom je bilo dosadno, ne bih stao namerno. I tako sve dok se jednom nisam izvukao iz prsluka kad ga je povukao. Dobio sam grdnju, pa sam na teži način shvatio da na snimanju nekad ima i bezbroj ponavljanja (smeh).

Sećate li se šta vam je donelo te prve uloge tako malom?

- Verovatno prirodnost. Nikad mi nije bilo strano da pred drugim ljudima nešto govorim, recitujem i glumim. Čovek se rodi sa sposobnošću, ali i željom da to radi. Svako ima za nešto dar, ja sam valjda imao za glumu.

I sreću da igrate u filmovima koji se često repriziraju, kao što je "Montevideo".

- Još kad sam prvi put pogledao zatvorenu projekciju za ekipu 2010, znao sam da je to poseban film. Nisam ništa slično video u domaćoj kinematografiji, ali nisam bio svestan da će se gledati evo i posle 12 godina. Bjela jednostavno zna da napravi film koji će ljudi voleti.

Takav je i "Šešir profesora Koste Vujića".

- Drago mi je, pogotovo što je to lektira. On je dokaz kako je moguće da se ljudima dopada film u kojem nema nijedne psovke.

U "Čudnim ljubavima" reditelj vam je bio i Nikola Kojo.

- I on i Bjela su, svako na svoj način, daroviti za režiju, pored toga što su sjajni glumci. To je jedna praznična, topla, a moderna komedija i žao mi je što nema više takvih scenarija, jer to spaja porodice ispred ekrana.

Smetaju li vam nadimci koje ste dobijali nakon nekih filmova?

- Najduže se održao Balerina iz "Montevidea". I dan-danas me mnogi tako oslove iako mi znaju ime. Interesantno je ljudima što jedan fudbaler ima takav nadimak, ali meni to nije smetalo. Drago mi je što me pamte po toj ulozi.

Gledate li i dalje filmove sa Švarcenegerom?

- Volim ih jer me vrate u detinjstvo. Imao je za to vreme dosta filmova koji su pomerili granice u svetskoj kinematografiji i doneli neke nove stvari. Svestan sam bio i tada da ima boljih glumaca, ali mi je Švarceneger bio omiljeni.

Da li zbog njegovih mišića?

- Kad si mali dečak, voliš da gledaš akcione filmove. A on jeste izgledao ogroman, pa sam i ja želeo da porastem i izgledam kao on. Ipak, nisam gledao njegove filmove samo zbog mišića.

Verujete li da se snovi ostvaruju?

- Definitivno se ostvaruju, ali nije dovoljno samo da ih sanjate. Jesam sanjao da ću biti glumac i postao sam to. Ali, dok se to nije desilo, morao sam mnogo toga da uradim i dosta toga da se odreknem. Što sam stariji, sve više shvatam da su ciljevi ono što se ostvaruje, a da bi se san pretvorio u javu, morate da ga zacrtate kao cilj i da radite na njemu.

Pomaže li vam u tome dete koje čuvate u sebi?

- Da. Ne znam da li je svima neophodno da ga sačuvaju, meni jeste. Dosta ljudi to dete skloni po strani kako bi ih vodio racio, a ne maštanje. Ali balans to dvoje je veoma važan. Bez tog deteta u sebi nećemo opet ni da osetimo detinju sreću, koja je najiskrenija i najveća. Volim da se igram i da s kolegama kroz igru i druženje nalazim neka rešenja. Ali ne smemo da preteramo jer onda postajemo nezreli i neodgovorni. Ne može to da nam bude izgovor za neke druge situacije u životu. Ipak, fenomenalno je što se kroz igru bavim poslom koji volim i od toga živim.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: