NIJE VREME DA SE POVUČEM SA MALIH EKRANA! Snežana Petrović o radu na KURIR televiziji i savetima čuvenog ĐOKE VJEŠTICE koje PAMTI

Urednica jutarnjeg programa "Redakcija" na Kurir televiziji Snežana Petrović u novinarstvo je, kako kaže, ušla slučajno. Od tada su prošle skoro tri decenije. Sve to vreme nijednom se nije pokajala što je, umesto putem diplomatije, krenula da gradi karijeru novinara i to po receptu čuvenog starijeg kolege Đoke Vještice, od kojeg je učila sva pravila ove profesije. Sve što je godinama naučila na Studiju B danas nesebično koristi da informiše gledaoce, ali i prenese na mlađe kolege.

Koliki je izazov kreirati jutarnji program danas?

- Zahvaljujući savremenim tehnologijama, sve je lakše i dostupnije, ali često se i mnogo toga pretvori u instant varijantu. Nekada ste peške dolazili do informacija, a danas jednim klikom imate sve servirano. Drugo, mladim novinarima se više posvećivala pažnja, postupno su učili. Danas se odmah bacaju u vatru, pa se zato i dešava da prilog nema ni početak ni kraj. Često se susrećem s novinarskim prilozima koje ne bih pustila ni u kućnom videu.

Šta im zamerate?

- Površnost, nespremnost da uče, traže, grizu, da budu prvi među jednakima, da imaju motiv i želju da istražuju i nalaze ono što je neispričano, a ne da se sve svodi na copy paste varijantu. Za novinarstvo se, bar nekada, znalo da, kada ti jednom uđe u krv, ne izlazi nikada. Ono što me raduje i s čim se prvi put susrećem još od Studija B, jeste da Adrija medija grupa pruža upravo takvu šansu novinarima, ulaže u njihovu edukaciju kroz obuku i radionice.

Morate li i vi stalno da učite?

- I u novinarstvu, ako želite da napredujete i izdvojite se u masi, morate konstantno da se usavršavate jer se standardi menjaju. Danas se pribegava što kraćim formatima, shodno pažnji gledalaca koja je postala jedan od najvažnijih resursa. Ukoliko ste dosadni, gledalac menja kanal. Neophodno je da što više pratimo svetske trendove, strane kanale, slične formate, da upijamo dobre ideje i na osnovu njih kreiramo sopstvene i da, pre svega, što više čitamo. Novinar koji ne čita je poput auto-mehaničara koji popravlja auto, a da nikada nije seo za volan.

Šta se sve promenilo na Kurir televiziji od vašeg dolaska pre godinu i po dana?

- Kurir televizija se, baš poput i ostale tri platforme naše medijske kuće, a to su print, portal i društvene mreže, menja iz dana u dan u pozitivnom smeru. Od prvog dana sam bila fascinirana pozitivnom atmosferom, međuljudskim odnosima i dobrom komunikacijom. Timski rad je na prvom mestu, a onda i želja da nimalo laku trku s konkurencijom trčimo brže i kvalitetnije. Jer, ako nemate znanje i umeće, brzo posustajete i padate. Kurir, svakim danom, dobija na sve većem kvalitetu i uticaju, naše priče se prepričavaju, a glas nam se sve dalje čuje. Verujem u sve potencijale ove kuće i mislim da vreme Kurir televizije tek dolazi. Bez obzira na ogromnu konkurenciju, uspeće samo oni koji budu nudili kvalitetan i pouzdan sadržaj. Upravo tu je prednost Kurira.

Po čemu se "Redakcija" razlikuje od jutarnjih programa na drugim televizijama?

- Gledaoci postavljaju kriterijume. Konkurencija nas je prihvatila kao ravnopravnog partnera, pa čak i TV kuće s nacionalnom frekvencijom, zbog čega sam ponosna na naš tim. Polako postavljamo standarde kroz drugačiji pristup i sadržaj emisije, pa se teme iz naše "Redakcije" već sutradan mogu videti u ostalim jutarnjim programima i na portalima. Postajemo uticajniji, sve se više priča o nama ne samo u Srbiji već i u regionu i šire. Dobre priče dolaze same do nas. Naši novinari uspevaju da dobiju sagovornike i iz Moskve, Kijeva, Pentagona, NATO, NASA, da im se jave roditelji iz Japana ili egipatski arheolozi sa otkrivenom zlatnom mumijom. "Redakcija" se emituje tek godinu i po dana, pa je sve ovo dovoljan razlog da budemo zadovoljni.

Odnedavno ste ponovo i ispred kamere, petkom. Koliko je naporno u isto vreme uređivati i voditi program?

- To se desilo kada smo se oprostili od kolege Vlade Karalejića. Naporno jeste, ali kada volite ovaj posao, ništa nije teško. Pokušala sam pre četiri godine da se povučem i posvetim isključivo poslu urednika i edukaciji mlađih kolega. Očigledno da još nije bilo vreme, a verujem da neko tamo negde slaže sve te kockice i segmente našeg bivstvovanja u veliki životni mozaik. Adrenalin uvek skače i kada se upali crvena lampica na kameri, ali i svako jutro kada stignem u redakciju i počnem uobičajene aktivnosti.

Da li i kao urednik morate da ustajete u zoru, kad i voditelji?

- Volim posao urednika jer mi omogućava slobodu u osmišljavanju programa. Ustajem u šest ujutru, a onda od sedam pratim i našj utarnji program, ali i program drugih televizija, pre svega, stranih. Daljinski mi je sve vreme u ruci i naizmenično gledam BBC, Euronews, TRT, Rai Uno, CNN... Na vezi s novinarima i dežurnim urednikom u režiji i, po potrebi, u toku emisije menjamo i dodajemo, reporteri odlaze na lice mesta, u skladu sa aktuelnim dešavanjima. Uvek reagujemo u trenutku.

Jeste li inače ranoranilac?

- Kada ne radim, volim da odspavam. Verovatno je to posledica na stotine neprospavanih noći. Od onih sam koji mogu i "na drvetu" da zaspe. (smeh)

Kako ste počeli da radite na Studiju B?

- Završila sam Fakultet bezbednosti, ali nijedan dan nisam provela u toj profesiji. Iako sam u srednjoj školi pohađala smer spiker-voditelj, nisam razmišljala o novinarstvu. Na Studio B sam otišla slučajno, kada sam videla da raspisuju audiciju za novinare. Kada sam stigla na 19. sprat Beograđanke, osećala sam se kao Alisa u zemlji čuda, okružena licima koja sam viđala samo na televiziji. Primio me je tadašnji glavni urednik Dragan Kojadinović i rekao: "Ako ti ovaj posao prvog dana ne uđe u krv, ne gubi vreme". Tako je i bilo. Nekoliko meseci posle toga dogodio se moj prvi ulazak u studio i prvo vođenje jutarnjeg programa, opet slučajno, jer se tog jutra nije pojavio voditelj. Od tog dana do danas virus zvani novinarstvo me ne napušta.

Jeste li ponosni na činjenicu da ste učenik čuvenog novinara Đoke Vještice?

- Uvek sam bila ponosna što sam učila od doajena novinarstva, od takve novinarske gromade kao što je bio Đoko Vještica. Svi njegovi saveti su saveti za sva vremena. Nikada ih nije izgovarao, već ih je davao kroz svoj rad. Ako on u šest ujutru pozove direktno gradonačelnika da ga pita zašto nije rešen neki problem u gradu, to je značilo da za novinare nema nedodirljivih. Pred njim su drhtali i direktori i političari. Ako jedno jutro propustite da date informaciju da je nastao veliki zastoj u saobraćaju, pa vas Vještica natera da danima nakon toga dolazite svako jutro u šest i proveravate stanje u saobraćaju, to je značilo da ne sme da bude propusta u informisanju građana u svakom trenutku. Njegove kazne su možda ponekad delovale surovo, ali godinama kasnije, shvatali smo da je to bila najbolja škola novinarstva i da ste privilegovani što ste bili deo nje.

Da li se nekada pokajali što niste pošli nekim drugim putem?

- Iako sam imala priliku i ponude da izađem iz ove novinarske priče i odem u neke druge vode, poput diplomatije, ipak to nisam učinila. I to je posledica "zaražavanja" ovim virusom od legendarnog Đoke Vještice.

Koje su prednosti, a koje mane vaše profesije?

- Mnogo je prednosti. Bez obzira na to što je to često težak i mukotrpan posao, ipak je privilegija biti novinar. Jer imate mogućnost da kreirate priče koje će na hiljade ljudi moći da pogleda ili pročita, da saopštite vest od koje će možda nekome mnogo toga zavisti u životu. Posao je kreativan, inspirativan, dinamičan, stalno upoznajete nove ljude, srećete se s različitim sudbinama. Jedna od mana je što ne možete ništa da planirate u privatnom životu. Od vanrednih vesti zavisi da li ćete prekinuti slobodan ili praznični dan ili planirani godišnji odmor. Vesti vam diktiraju i tempo privatnog života, a ja sam u vestima i s vestima svuda. Jedino me san sprečava da ne pratim vesti i da mi mobilni telefon nije u ruci. Neki bi to nazvali možda profesionalnom deformacijom, a ja to nazivam novinarstvom.

Imate li neki hobi ili skriveni talenat?

- Svi moji (ne)skriveni talenti leže u novinarstvu. To su pisanje, čitanje, edukacija. One pomalo zaboravljene talente stavila sam u neku fioku da pauziraju ili da tu i završe: glumu, balet i flautu. Završila sam te škole, ali je novinarstvo presudilo. Da li nažalost ili na sreću, sumnjam da ću to otkriti.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: