DRUGAČIJE SAM HTELA, ALI DESILO SE OVAKO! Glumica otkriva zašto se NIJE VRATILA U AMERIKU i kom je kolegi POVERAVALA svoje tajne

Priča u kojoj gimnazijalka pomisli da bi mogla dobiti ulogu na filmu, i to glavnu, i želja joj se i ispuni, nije tako česta. Bar ne na javi, ali da je i takav scenario moguć, dokazuje Maja Mandžuka.

Ubrzo nakon njega snimila je i, kasnije će se ispostaviti, čuveni film "Munje". Činilo se, život glumice iz snova je pred njom. Ali Maja je birala studije produkcije. A potom i put u Ameriku, da tamo dosanja svoj san.

Dvanaest godina kasnije vratila se u Srbiju kao iskusan producent, ali i sa statusom glumice, jer je u Njujorku i Los Anđelesu pohađala ozbiljne škole za to. Svoje utiske iz obećane zemlje utkala je i u nove glumačke zadatke, od kojih je poslednji u nizu uloga Kate u nastavku čuvenih "Munja" Raše Andrića.

Doprinosi li velikom interesovanju publike za nastavak "Munja" popularnost prvog dela, glumačka ekipa ili možda puka nostalgija ljudi prema tom vremenu?

- Odlična startna pozicija ovog filma je upravo u tome što se nadovezala na kultne "Munje". Glumačka ekipa svih dvadeset i nešto godina drži taj film u fokusu, naravno, tu su i scenario i režija. Sve to je bio pobednički paket. Bila sam svesna da je publika jedva čekala da vidi "Munje: Opet". Novi film prikazuje današnje društvo, sadašnji ukus i stil života. Ima tu i nostalgije za tim vremenom, za glumcima, replikama, šalama i atmosferom.

Šta biste izdvojili kao najbolje iz tih godina na raskrsnici dva veka?

- Bila sam još mlada, ulazila u punoletstvo. I nisam bila opterećena očekivanjima, samo mi je bilo važno da bude mira, napretka, ljubavi, veselja, romantike. Ispalo je da je to bila velika raskrsnica između dva stila života.

Jesmo li privilegovani što živimo u trenutku ogromnog tehnološkog razvoja, kada su posledice razdvajanja tradicionalnog i modernog velike?

- Izbori, privilegije i posmatranje na to zavise od osobe do osobe. Ne bih generalizovala. Za mene je tradicija obavezna, to je ono što smo postali, to je sećanje na poreklo, na istoriju, umetnost. Tehnika i njen brzi napredak dobrodošli su dok donose dobro čoveku i dok nisu cilj, već sredstvo. Nadam se da će ljudi ostati pametni i da će tehnologiju koristiti u naučne svrhe i kao olakšanje u radu. Tradicionalista sam, skraćeno rečeno, uz korisnu upotrebu novih tehnologija s merom i po mojoj meri.

Nakon premijere filma mnogi komentarišu da se fizički gotovo uopšte niste promenili od 2001. Kako posmatrate prolaznost vremena?

- Zahvalna sam svima na ljubaznim komplimentima. Nisam opterećena spoljnim izgledom i promenama. Volim da učim kroz život, znatiželjna sam i ne stižem da se spolja menjam. U redu, malo (smeh). S prolaskom godina sam sasvim OK. To je prirodno, ima svrhu. Radujem se svakom novom danu i ne razmišljam o prolaznosti.

Kako je uopšte došlo do toga da se nađete u "Munjama"?

- Posle velikih audicija, na kojima je bilo mnogo glumica i devojaka iz bivše Juge, pozvao me je producent Zoran Cvijanović i rekao mi da sam dobila ulogu Kate. Bilo mi je veoma drago. Svideo mi se naslov filma i sjajna ekipa, ali nisam ni sanjala da će "Munje" ostaviti veliki pečat i biti popularne i dve decenije kasnije. Publika je veoma zavolela Katu. To je bio razlog što sam prihvatila ulogu u nastavku, sa željom da zaokružim taj lik.

Da li tada, nakon "Munja", namerno niste otišli na studije glume, već produkcije?

- Posle prve uloge u filmu "Virtuelna stvarnost" zamolila sam jednog našeg cenjenog profesora glume na FDU koga sam poznavala lično da mi da procenu mog talenta. Dobila sam zeleno svetlo da upišem glumu, što mi je imponovalo. Međutim, bila sam u dilemi gluma ili produkcija. Da sam tada želela da studiram glumu, upisala bih je. Međutim, odlučila sam se za produkciju jer sam shvatila koliko je to kreativno i poštovano zanimanje, posebno van naše zemlje. Na kraju krajeva, čak i ovde danas svaki glumac teži da bude producent. Sticajem okolnosti koje su me iznenadile, nekoliko godina kasnije sam usavršila i glumu.

Ipak, u ostvarenju "Virtuelna stvarnost" dobili ste glavnu ulogu kao naturščik. Kako ga se sećate?

- Moj prvi film i teška dramska uloga. A već prvi dan pred kamerom srela sam se sa Draganom Nikolićem i Sonjom Savić, koji su mi igrali roditelje. Sam film ima snažnu i važnu poruku. Bavio se problemom droge, trebalo je izazvati emociju... Oboje su mi mnogo pomogli, kao i Đuričko, koji mi je igrao dečka. Posle snimanja nastavili smo da se družimo. Kad sam otišla u Ameriku, ostali smo u kontaktu, a kad god bih došla u Beograd, Gaga i Milena su me pozivali na ručak u tada čuvenu kafanu "Orač", blizu njihovog stana. Gaga je znao šta mi se dešava privatno, davao mi je savete, upoznao meni bliske ljude...

U Americi ste upoznali brojne zvezde, ali lice vam se više ozari na pomen naših glumačkih legendi...

- Apsolutno. Veliki su uvek bili mnogo manje zvezde nego naše neke "zvezdice" (smeh), a naše legende jednako velike i jednako normalne kao svetske. Pa i danas, čast mi je da su mi prijatelji Vesna Čipčić, Branka Petrić, Bogdan Diklić... Oni su tako dragi i topli ljudi. Zahvalna sam što sam imala prilike da radim i družim se sa čuvenim Gagom Nikolićem i briljantnom glumicom Sonjom Savić.

Kako ste dobili tu ulogu?

- Na audiciji, kao i svaku sledeću. Pohađala sam Četrnaestu beogradsku gimnaziju i jednog dana videla plakat da će se u Petoj beogradskoj održati audicija za film. Došlo je preko 500 devojaka, a kasting je trajao nedeljama. U najužem krugu ostale su nas dve. Onda mi je jednog popodneva zazvonio fiksni. Javili su mi da sam dobila ulogu Senke. Uplašila sam se jer je to bila velika odgovornost. Krivo mi je što taj film nije dobio pažnju kakvu je zaslužio.

Otkud tolika ljubav prema glumi, a ne i potreba da je odmah studirate?

- Kao mala volela sam da igram i da se slikam. Imala sam devet godina kada sam za TV Politiku intervjuisala Vuka Bojovića. Uvek sam volela kameru. Kad je tata kupio onu kućnu sa VHS kasetom, nisam izlazila iz kuće. Samo sam želela da me snima dok recitujem, igram, imitiram...

U Americi ste imali priliku da sve to usavršite. Šta je presudilo da se vratite?

- Kad sam se baš uželela porodice, prijatelja, Beograda i Srbije, uzela sam pauzu od nekoliko meseci i posle 12 godina rekla da dolazim ovde na neko vreme. Tada je stigao poziv za seriju "Vrata do vrata". Snimanje je trajalo godinu dana i, taman kad sam spakovala kofer i uzela kartu za Ameriku, desila se korona. Karta je propala, već smo bili u lokdaunu i nisam mogla da mrdnem.

Da li je to sudbina?

- Apsolutno da. Nikada nemam očekivanja i ne pravim dugoročne planove. Volim da me život iznenadi. Moj plan je bio drugačiji, ali desilo se ovako, i ipak mi je drago. Uz tu seriju dešavale su mi se i neke lepe stvari privatno, ali i poslovi vezani za produkciju.

Kad ste spomenuli sitkom "Vrata do vrata", da li je komedija vaš teren?

- Moj teren su i drama, triler i komedija. Ne pravim razliku, ali volim komediju.

Kao protivteža je stigla uloga u "Urgentnom centru". Šta je presudilo da dobijete rolu hirurga?

- Videćemo od jeseni kako mi je legla. I nju sam dobila na audiciji. A medicinu volim i interesuje me. Verovatno bih, da nisam glumica i producent, bila doktor, to je humano zanimanje. Spremajući se za ulogu, mnogo toga sam naučila o medicini, a i inače se družim s lekarima. Nakon teškog iskustva koje smo u porodici imali s koronom, imam još veće poštovanje prema toj profesiji. Velika je hrabrost biti lekar, ali priznanje odajem i medicinskom osoblju.

Osetili ste mnogo toga, slavu u svojoj zemlji kada je možda imala više smisla. U čemu je smisao života?

- U malim stvarima. Pre svega u zdravlju, u lepim trenucima, sećanjima koja ostanu nezaboravna. Volim cveće, prirodu, prijatno društvo. Treba iskoristiti vreme sa onima koje volite, raditi ono što volite, ma živeti život, a ne odživeti ga. Divno je sanjati. Mada nemam snove, imam želje, i to vrlo jednostavne.

Otkrijte bar jednu.

- Donela sam iz Amerike sjajnu licencu za jedan američki šou. Veliki sam fan televizije i volela bih da i ovde zaživi. Videćemo da li će ovde proći.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: