"VRISAK" JE I HRONOLOGIJA RAZVOJA NE SAMO STRAŠNIH FILMOVA NEGO I FASCINACIJE ZLOM: Popević o UTICAJU čuvene franšize na LJUDE

Donedavno se u bioskopima davao šesti deo "Vriska" i sada je taj film dostupan na platfomama za gledanje. Kao neko ko ima dva tinejdžera u kući, sa zanimanjem sam ispratio interesovanje za ovaj film i njihovo istraživanje prethodnih delova, od kojih je prvi snimljen za današnju mladež daleke 1996. godine.

Prvi "Vrisak" je ključan film za razvoj horora u drugoj polovini devedesetih, ne samo što je vratio interesovanje među najodaniju bioskopsku publiku, mlade, već i zato što je žanru uneo novi život ne samo beskrajnim imitacijama (kako to obično biva), već i inspiracijom autorima da se filmovi mogu snimati sa jednog višeg, metanivoa, što je za veštog scenaristu prilika da stvori uzbudljivu glavolomku u jednom - u nedostatku boljeg izraza - strašnom pakovanju.

Scenarista "Vriska" Kevin Vilijamson napisao je tekst koji je odmah prepoznat kao kvalitetan i sa velikim potencijalom. Vilijamson je za samo tri godine napisao pet bitnih scenarija i za franšizu "Vrisak" započeo je plodnu saradnju sa veteranom Vesom Krejvenom. Krejven je režiser koji je već tada bio legenda žanra, čovek koji nam je podario Fredija Krugera i "Stravu u Ulici brestova".

Kao vrlo obrazovan, sa diplomama iz psihologije i engleskog i masterom iz filozofije, Krejven je režirajući prva četiri "Vriska", radeći na njima praktično do svoje smrti, sve vreme pokušavao da stvori dela koja će biti više od filma, ujedno i promišljanje o prožetosti filma kao izuzetno popularnog i uticajnog medija i njegove publike. Vilijamson od prva četiri "Vriska" nije pisao samo treći, koji važi i za najslabiji.

Njihovi junaci su klinci nagledani filmova i, kada stvari krenu po zlu, svesni su klišea žanra i pravila filmske industrije. Citirajući filmove i ponašajući se u skladu sa nepisanim pravilima scenarija, gubi se granica između mašte i stvarnosti, a što je posebno zabavno jeste da svaka analiza, pa i opušteno gledanje, zahtevaju da čovek sve vreme ima na umu da gleda ne stvarnost, nego film i da je sve u njemu samo filmska nadgradnja.

U drugom delu "dresirani" serijski ubica drži kraći govor o tome kako je detaljno isplanirao ne samo svoja zlodela nego i ono što sledi. Nažalost, ovo veoma podseća na ponašanje beogradskog ubice iz škole. "Okriviću nasilje u filmovima", kaže lik iz filma snimljenog 1997. godine, objašnjavajući ne samo unapred isplaniranu odbranu nego i to ko će ga zastupati, cinično izjavivši da je on zapravo - žrtva. Ako se ovih dana makar letimično baci pogled na reakcije uplašenog i zgroženog naroda na počinjena zlodela, nemali broj puta krivica se prebacuje na medije kao ne samo poguban nego i presudan uticaj.

"Vrisak", verovatno najkvalitetniji horor serijal u kojem nema realno lošeg filma, razmatra upravo ovu zamku u koju je lako upasti. Istina, spomenuta činjenica da se likovi ponašaju svesni toga da su u filmu dobija jeziviju dimenziju ako se pogleda naše okruženje i koliko su filmske replike deo svakodnevnog govora, ali ponašanje, pogotovo ekstremno, ipak je sasvim druga stvar. U sledećem tekstu biće razmatran pozni "Vrisak", nastao u vreme modernih medija.

(Kurir.rs / TV Ekran)