BIO JE MOJ IDEJNI VOĐA ZBOG KOG SAM 1968. NAPUSTIO PARTIJU: Rade Šerbedžija iskreno o druženju sa čuvenim rediteljem i JUGOSLAVIJI

Promocija knjige "Živojin Pavlović - kino-poeta velikog crnila", koju je Leskovački kulturni centar objavio o liku i delu ovog čuvenog reditelja, pisca i slikara, bila je povod da se njegovi prijatelji i saradnici prisete zajedničkih trenutaka. Govorili su rediteljev sin Nenad Pavlović, Miša Radivojević, Darko Bajić, Goran Gocić. Bila je ovo prilika da glumac Rade Šerbedžija opiše poslednji susret s našim najznačajnijim predstavnikom crnog talasa u domaćoj kinematografiji.

Sam sebi je, reče u jednom času Žilijen, počeo zvučati apsurdno hvaleći bivši titoistički režim. On koji je snimio toliko filmova s nepritajenim kritičkim stavom o jugoslovenskom socijalizmu, napisao toliko oštrih romana o našoj stvarnosti i koji je tako strašno mrzeo svaki totalitarizam, sada je na neki način počeo da žali za tim istim sistemom, uviđajući sve prednosti koje smo imali u odnosu na ove nove nacionalne režime - započeo je Rade, otkrivajući najvrednije osobine svog idola.

Uzor u Jugoslaviji

- Moj prijatelj ostao je to što je oduvek i bio - pametan, mudar, postojan, častan i plemenit čovek. Veliki pisac i filmski režiser. Svoje umeće je objedinio muralom, radio je iz uverenja i živeo. "Buđenje pacova", "Kad budem mrtav i beo", "Zaseda", "Hajka", "Zadah tela", "Doviđenja u sledećem ratu" samo su neki filmovi koji su svojom posebnom poetikom obeležili naše vreme. U zagrebačkoj kafani "Korzo", gde su se skupljali filmaši, liberali i poludisidenti, gde smo često odlazili Ivica Vidojević i ja, govorilo se svakodnevno o Pavloviću i njegovoj filmskoj estetici, ali i o njegovoj građanskoj hrabrosti i umetničkoj aktuelnosti njegovih dela.

Šerbedžija naglašava ponos i sreću što je na neki način postao Pavlovićev filmski glumac:

- Snimio sam glavne uloge u četiri filma i u serijama. Postao sam zarobljenik njegove estetike. Snimajući njegove filmove, pokušavao sam istinski da živim život njegovih junaka. Ako je trebalo piti, stvarno sam pio, kad je trebalo jahati i juriti bele noći, bivao sam žedni konjanik i ratnik do poslednjeg daha. Osećao sam se kao vojnik Živojina Pavlovića, pa mi se i dan-danas čini da sve što je dobro na filmu mora ili bi trebalo na neki način podsećati na njegove kadrove. Snimao sam s mnogim slavnim, svetskim režiserima i voleo sam specifičnost Stenlija Kjubika, profesionalnost Klinta Istvuda, ali nikada nisam, a verovatno i neću osetiti onakvo uzbuđenje koje sam imao pojavljujući se u Žilijenovom magičnom kadru.

Poslednji pečat

- Živojin Pavlović je bio naš duhovni vođa, naš uzor i ideal u umetnosti. Zbog njega sam 1968. godine napustio partiju. Bio je moj glavni dasa i ne samo moj već svih onih koji su voleli tu estetiku i osećali je kao ljudsku vertikalu i hrabrost. "Đavolji film" Živojina Pavlovića bio je čelik koji nas je u tim vremenima kalio i čarobna paučina, koja je vezala naše snove u najlepše iluzije.

Svi koji smo bili deo njegovih slika nosimo tu umetnost kao zaštitni znak sopstvene hrabrosti i dostojanstva i kao njegov posebni pečat, koji nas je generacijski i umetnički odredio da budemo takvi kakvi smo bili, a kakvi još jesmo. "Đavolji film" Živojina Pavlovića i dalje teče mojim venama i upravlja mojim filmskim pokretima. Hoću da kažem, ko je jednom zaista goreo, taj plamen pamti. Meni je taj plamen obasjao put - zaključio je Šerbedžija sa suzom u oku.

(Kurir.rs)

Bonus video: