OVAKO JE STVARALA DESANKA MAKSIMOVIĆ: Na ovoj izložbi javnost ima priliku da prvi put vidi pesnikinju pisaću mašinu

Pesnici žive milione života: sa svakim stihom koji su napisali oživljavaju svaki put kada nadahnu nekoga da ih pročita, kad nečije srce, duša ili um - ili sve troje - zatrepere neviđenom snagom nadahnuti njihovim darom. Nema smrti za pesnika! Ali ima rođenja.

Izlizana slova

Kako je čudesno gledati izlizana slova i metalni okvir stare mašine na kojoj su kucana čuda! Dok je posmatram, kao da čujem kako mladi, zatim sve stariji prsti pesnikinje tapkaju sve istrošenije dirke: namesto slova, čujem otkucaje srca pretvorene u stihove.

Ovom prilikom u Muzeju srpske književnosti i Muzeju knjige i putovanja, koji su otvoreni pod krovom Adligata, izložene su i fotografije Desanke Maksimović koje je snimio član osnivač i legatar ovog udruženja, književnik Ljubivoje Ršumović. Veliki Ršum bio je tada sasvim mlad pred velikom Desankom: jedna ruka je škljocnula aparat, a Desankin lik se nasmešio. Valjalo bi obe ove ruke poljubiti i zahvaliti im se za dušu kojom su Srbiju obogatili i okitili. U Adligatu je ovih dana izložena i do sada nepoznata fotografija iz legata članice osnivača Adligata, profesorke anglistike dr Ileane Čure (1930-2016) na kojoj su Desanka Maksimović, Matija Bećković i prof. Čura.

Pisaća mašina Desanke Maksimović u Adligat je došla u Legatu kompozitora Žarka Petrovića (1932-2018), poznatog po pesmi „Sve moje jeseni su tužne“, apsolutnog pobednika festivala Beogradsko proleće, čoveka koji je za „Jugoton“ zapisao i aranžirao veliki broj starogradskih pesama i tako ih spasao od zaborava. Petrovićev legat je našao mesto u Adligatu zalaganjem članice udruženja Bojane Andrić, poznate autorke emisije „Trezor“.

Profesorka Ileana Čura jedna je od najpoznatijih srpskih profesorki anglistike, istaknuti borac za ravnopravnost polova, takođe prijateljica Desanke Maksimović.

U fondu Adligata je više od stotinu posveta ispisanih Desankinom rukom, uglavnom upućenim njenim kolegama po peru. Odlučili smo se da ovog puta prikažemo posvetu jednom od najboljih srpskih pesnika, koji nepravedno nije dovoljno prisutan u javnosti, Petru Pajiću, i izbore iz građe iz legata Ileane Čure, Žarka Petrovića, Ljubivoja Ršumovića, zato što se radi o građi, ali i ličnostima koje zaslužuju da se i o njima priča.

Petar Pajić (1935-2017) jedan je od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka, pripada neosimbolistima, a jedno vreme je bio član žirija za nagradu „Desanka Maksimović“. Bio je lični prijatelj slavne pesnikinje i sa njom uradio niz intervjua u kojima ona objašnjava nastanak „Krvave bajke“, ali priča i o mnogim drugim značajnim periodima svog života. Tako Desanka Petru Pajiću poverava za intervju objavljen u Ninu:

Dijalog sa Andrićem

„Napisala sam pesmu ‘Krvava bajka’ treći dan posle streljanja dece. Tada sam bila u Beogradu, ali udaljena iz škole. Pošla sam jedno jutro u Prvu žensku gimnaziju, da vidim svoje učenike. Banuo je pred mene jedan čovek, kosa puna slame, izgreban, grozan, banuo je pa ni da kaže „Pomozi Bog!“, ništa - nego: „Sve nam đake u Kragujevcu pobiše!“... Ta pesma je nastala kao one prve ljubavne pesme. Ona zbilja nije pisana, ona se rodila, jer je imala psihičku predspremu, prvo refren da je to bilo u zemlji seljaka. To je bilo kao aluzija na to: aha, to je bilo u onoj zemlji koja je razbojnička, koja je seljačka, a vidite to se dogodilo u toj zemlji... Sve je bilo u meni gotovo: pesma se zaista rodila i zapisana je kad sam došla do kuće. Tako sam polako zaobišla četvrt u kojoj sam stanovala kao da nosim čašu vode na dlanu da se ne bi to što se kristališe razbilo. Sakrila sam kod kuće, hvala bogu, pesmu gde je niko nije mogao da nađe. Dolazili su agenti...“

„Ja bih mnogo zala i o sebi mogla reći, ali uvek se setim Ive Andrića i njegove mudrosti. Govorila sam mu loše o jednoj njegovoj pesmi. Kazao mi je: ‘Nemoj, Desanka, naći će se drugi koji će to reći.’“

„Život volim, zato razmišljam o smrti.“

Viktor Lazić